SUgrađani: Veselin Jevtić - "Nikada ništa nije moglo da me odvoji od muzike!"

Zgrada subotičke Gimnazije – lepa bila i ostala. Izvinite, Damo, ne pitamo Vas za godine, tu smo u poseti... I hol, stepenište, čuvena bista Svetozara Markovića – sve je isto i sve na mestu, kao u sećanju nekadašnjih gimnazijalca. Ali merenje temperature na ulazu i obavezne maske podsećaju da se nalazimo u 2021. godini – onoj koju bi mnogi već na početku - da zaborave! I nadamo se da će neki novi klinci i iz ovog, nakrivo nasađenog vremena, poneti neku korisnu, dragu klicu, uspomenu neopterećenu imenicom „kovid“, „pandemija“ i „virus“. Želimo im to. A to im od srca želi i na tome radi i direktor Gimnazije „Svetozar Marković“ Veselin Jevtić, profesor muzičke umetnosti, čovek kojem je muzika ljubav, ali i oružje – između ostalog, i protiv ludila svakodnevice. Zato je njegova kancelarija ispunjena zvucima i u trenutku kada ispred ekrana kontroliše odvijanje nastave na daljinu i posećuje virtualne „Gugl“ učionice... Tako ga zatičemo.

- Muzička podloga uvek je u kancelariji - najviše slušam džez i duhovnu muziku zato što me to smiruje i daje podstrek za rad. Muzika je sastavni deo mog života od malih nogu. Bio sam peti razred osnovne kada me je pokojni stric odveo u muzičku školu na proveru muzičkih sposobnosti. Inače, cela moja porodica je muzička – stric je svirao u gradskom orkestru, sestra harmoniku, brat violinu, ja klarinet. Roditelji se nisu bavili muzikom, ali lepo su pevali. Zato ja volim da kažem da se te muzičke sposobnosti ili muzički sluh ipak nasleđuje. Upisao sam Nižu muzičku školu u Nikšiću, odakle sam rodom, a posle osnovne škole dvoumio se da li da idem u tehničku ili nastavim muzičku. Tehnika me je zanimala jer je pokojni otac radio u hidroelektrani i to malo „provlačio“ u porodici, međutim, ljubav prema muzici prevagnula je, i upisao sam Srednju muzičku školu u Podgorici.

RAZGOVOR VREDNIJI OD LEKCIJE - „Kada sam došao u Gimnaziju, bila su teška vremena, devedesete godine. Bilo je učenika koji su izbegli pa smo pokušali na neki način da im pomognemo. Jedan detalj – kada je autobus prošao pored Gimnazije, zgrada se zatresla, i to sigurno nije bilo prijatno tim učenicima... Iako je bilo teško, sa radošću smo radili, verujem da smo čak više vaspitno delovali nego obrazovno. Razgovarali smo sa učenicima, saslušali ih, savetovali, pomagali... To su danas ljudi od kojih je većina završila fakultete i kad se sretnemo, prelaze ulicu da se rukuju, porazgovaraju...“.

Zatim odlazi u Sarajevo, upisuje Muzičku akademiju i završava teoretsko-pedagoški smer. I tu njegov život, osim na polju obrazovanja i karijere, dobija novu dimenziju i na privatnom planu jer upravo na Akademiji upoznaje koleginicu - mladu Subotičanku, buduću profesorku klavira i svoju suprugu, zbog koje je i, slobodno možemo reći – postao Subotičanin!

- Ljubav me je dovela u Suboticu! Tu sam zvanično od '83, a prvi put bio '78. godine – već tada grad mi se jako dopao, sećam se Štrosmajerove ulice, tamo su još bile tramvajske šine, pa velikog parkinga u centru... Nisam se dvoumio! I ne osećam nostalgiju za rodnim krajem, ali rado odlazim - svake godine porodično smo odlazili u Nikšić. Apsolutno sam Subotičanin, i ujak moje supruge jednom mi je rekao - ti možeš i u papučama da ideš, ti si već naš čovik!

A „naš čovik“ i njegova Subotičanka ponosni su roditelji dve ćerke - Tamare i Isidore, koje iako su završile Nižu muzičku školu, bile članice hora i sviraju klavir, ipak nisu izabrale muziku za životni poziv. Tamara je završila pravo, a Isidora Kriminalističko-policijsku akademiju. Obe bivše gimnazijalke.

- Zaposlene su, rade. Imamo i unučad – Damjana i Niku, kojima se supruga više posvećuje jer je u penziji. Ponosan sam na svoju porodicu. Da nije bilo njih, možda ja ne bih bio uspešan kao čovek, možda se ne bih ostvario u ovolikoj meri – trebalo je izdržati kada odem sa horom na turneju, pa me nema nedelju dana... Imao sam podršku. Penziju čekam iz prostog razloga što sam ja ispunjen čovek! Imam unučad, sa kojima ću, nadam se, provesti prijatne trenutke. I mislim da sam postigao sve što se može postići - i u struci, a i na ovom drugom planu...

A taj drugi plan počeo je da dobija obrise u OŠ „Bosa Milićević“ u Novom Žedniku, gde je kao nastavnik muzičkog dobio prvi posao i odmah se, kao veliki ljubitelj, uhvatio u koštac sa horskom muzikom!

- Formirao sam dva hora – veliki školski i kamerni, sa kojim sam imao zapažene nastupe i uspehe na takmičenjima. Pamtim šta su sa osmehom govorili – da li je moguće da je naterao Ličane da pevaju?! Januara '93. prešao sam u Gimnaziju kao profesor muzičke kulture, a uslov je bio da formiram školski hor i orkestar. I zaista, imali smo poznati orkestar – takav je bend bio da su nam svirali na zabavama! A sa horom sam postigao veliki uspeh - plasman na Festival omladinskih horova Republike Srbije u Novom Pazaru, '95, gde smo dobili specijalnu nagradu.

SOCIJALNA I FIZIČKA DISTANCA - „Od marta meseca prošle godine prešli smo na nastavu na daljinu, kombinovano. Od tada se sve poremetilo jer jako je teško preći na nešto novo, nepoznato. Ipak smo mi učili da smo u neposrednom kontaktu sa učenicima, a ne preko laptopova, tableta, mobilnih telefona. I to traje. Ni ne volim tu reč „onlajn“, više volim da koristim našu „na daljinu“, isto kao i ono „socijalna distanca“ – nije socijalna, nego fizička! Međutim, kad razmislimo, ta fizička napravila nam je socijalnu koja će doći kad-tad. Ipak, nadam se da ovo neće dugo trajati, da ćemo krenuti normalnije da živimo, ili bolje reći, da se vratimo u normalu“.

I dok pokazuje dragu uspomenu - uokvirenu zahvalnicu Srpskog kulturnog centra „Sveti Sava“ (koja mu je dodeljena nakon što je pokojni patrijarh Pavle 1994. došao da osvešta prostorije Centra, a hor ga dočekao duhovnom muzikom), priča prelazi na Mešoviti hor Srpskog kulturnog centra „Sveti Sava“.

- U tom horu pevali su i poznati Subotičani, neki nažalost i pokojni, poput Aleksandra Ugrinova, poznatog Šace, pa Vladimira Štulića i drugih. Tu je i moja desna ruka i naš duhovni otac Slavko Pajović, solista hora, koji je danas u Gospođincima... Na repertoaru smo imali srpsku duhovnu i svetovnu muziku, kao i muziku ruskih i bugarskih kompozitora. Bio je to imidž našeg hora koji je trajao punih 25 godina, a onda je došlo ovo čudo, korona, prestali smo sa radom. Ipak, ne može posle mene ništa, mora da bude! Zato sam hor prepustio mladom kolegi Nemanji Mandariću, mom nasledniku. Pamtiću nastup u Bugarskoj (a Bugari imaju jako dobre horove), kada su nam usred kompozicije članovi hora čiji smo bili gosti uzvikivali – bravo! Jer kada je hor u pitanju, nema ni apluza ni ništa unutar dešavanja... Sećam se i '99. godine, kada je bilo bombardavanje, naš hor održao je koncert u Crkvi vaznesenja gospodnjeg, a organizovali smo i humanitarne koncerte.

TURBO FOLK I TURBO DIZEL - „U kafićima gde ja ne idem, ali sam čuo iz razgovora sa učenicima, sluša se muzika koju zovu turbo folk. Ja znam da ima turbo dizel motor, a turbo folk - to meni ne znači ništa!“.

Kroz ovaj hor prošle su stotine, čitave generacije! Dešavalo se da neko počne da peva u prvom razredu Gimnazije pa tu bude sve do četvrtog, ode na studije u drugi grad, državu, vrati se i – nastavi! A osim učenika, ovaj hor pamti i profesore, pravnike, inženjere... Saznajemo i da je takođe dugi niz godina sarađivao sa Natašom Marković u OKUD-u „Mladost“, gde je sa folklorašima radio pevačke koreografije, i puno putovao. Za putovanja se obično vezuju i anegdote, ali one se mogu odigrati bilo kad i bilo gde.

- Sećam se jedne - razgovora između Šace i Vlade. Radili smo Drugu rukovet Stevana Stojanovića Mokranjca i tekst ide: „Narasla je proja mišu do kolena, žabi do ramena...“, a njih dvojica, pošto su već bili u zrelim godinama, okrenuli su tekst, napravili lapsus! Zaustavio sam ansambl, pitam - momci, šta to radite?! A oni, onako šapatom - kako je ovo čuo?!

MOJA GIMNAZIJA - Ne krije koliko je ponosan na svoje đake, na kolektiv. I dok pozira fotoreporteru, reći će glasno: „Ovo je moja Gimnazija!“. I dodati da je iza gimnazijalca mnogo priznanja, osvojenih prvih, drugih i trećih mesta - na nivou države. A tu je i novina od pre tri godine – IT smer, informatičko odeljenje, sadašnjost i budućnost. A za sebe, kao direktora, kaže da je prvi među jednakima, i dodaje: „Nisam isključiv, volim timski da radim, šta se dogovorimo, to se i sprovodi“.

Pitamo ga, pola u šali, pola ozbiljno, malo i u prenesenom značenju, kako danas čuje:

- Apsolutno i danas sve čujem! A vid sam malo pojačao naočarima...

Nada se da će ga zdravlje (po)služiti i kada za godinu i po dana, nakon što mu istekne i drugi direktorski mandat, ode u zasluženu penziju. Ali do tada ne sedi skrštenih ruku. Radi po dvorištu, kosi travu, popraviće i fen i peglu, uvek nešto mora da, kako kaže, „džamrga“. Ali uvek i svuda sve – uz muziku.

- U našoj kući sluša se umetnička muzika, mada ja volim i tamburaše! Pa u Vojvodini ne možete zamisliti da se ne slušaju tamburaši! I naravno volim horsku muziku. Čitav život posvetio sam muzici – nikad ništa nije moglo da me odvoji od muzike! I dok radim, slušam muziku, bez nje ni jedan dan ne može da prođe...