SUgrađani: Vesna i Ljubiša Ristović - "I dan danas zajedno ispisujemo tu istu šaru..."

Znamo ih sa scene, a kao da su nam kućni prijatelji! Bliski, dobri ljudi... Oko njih aura pozitivnih vibracija. Ponosni smo na činjenicu da su nam sugrađani. Drago nam je što možemo da ih gledamo (u predstavama), sretnemo na ulici, pitamo za zdravlje... Bračno-glumački par Vesna i Ljubiša Ristović, ovih dana, nedelja, ima mnogo posla. Svakodnevne probe, selidba ćerke u drugi grad na studije, priprema premijere... Zgusnut raspored. Zbog toga nismo mogli da ih “uhvatimo” uživo. Ali od razgovora nismo odustali jer premijera je tu, iza ćoška – Scena “Jadran”, 14. oktobar, i „Najnormalniji čovek na svetu“ (po romanu Ivana Tokina). Predstava u kojoj oboje glume. Život i pozorište ruku pod ruku...

- Velika preporuka za gledanje ove predstave! Pre svega zato što je tema kojom se bavi jako interesantna, savremena. Postavlja pitanje nad pitanjima danas, a to je osavremenjavanje i pretvaranje našeg društva u neku zapadanu civilizaciju u kojoj je dominantna trka za novcem, dehumanizacija. Manje je vremena za prijatelje, za bliske ljude, za druženje. Ljudi u predstavi su neki, hajde da ih nazovemo savremeni buntovnici koji gaje određeni prezir prema materijalnom, prema karijerizmu, prema svemu onome što nas čini hladnima jedne prema drugima. To su ljudi koji cene bliskost, drugarstvo, slobodu naspram karijerizma, trke za novcem, robotizacijom i kompjuterizacijom ovoga društva. Ja igram gazdu splava, a taj splav je jedna od oaza u ovom univerzumu, gde pokušava da se gaji ono što je, po meni, najlepše i najvažnije - bliskost, ljubav među ljudima, drugarstvo, sloboda. Naša nasušna potreba – ističe Ljubiša.

KO ĆE NA TO DA ODGOVORI?! - “Možda uloge mogu da se porede sa rođenom decom kojih ima više. Pitaju vas koje dete najviše volite, e, pa ko je taj ko će na to da odgovori?! Volim ih sve podjednako” – reći će Lubiša, dok Vesna ipak izdavaja nekoliko uloga koje su joj draže od ostalih, a posebno ulogu Dunje iz predstave “Prvi ispod crte”, zato što je ta predstava kompletno njen autorski projekat, pisan za vreme bombardovanja - inspirisan tim nenormalnim vremenima: “Miloš Đorđević, Ljubiša i ja radili smo je celo jedno leto u nenormalnim uslovima! Danju je temperatura dostizala 40 stepeni pa smo onda radili noću. Majstori su u pozorištu premazivali nekom kiselinom i prefarbavali radijatore danju, pa bi nam ta farba noću štipala oči! A mi smo bili mladi, puni entuzijazma i ljubavi. Željni da stvaramo umetnost i ništa nas u tome nije moglo sprečiti. I naravno, rezultat nije izostao. Sala je uvek bila krcata. Organizatorka nas je pitala da li bismo mogli da igramo dve predstave za noć i mi smo naravno pristajali. A koliko smo bili ludi i željni da igramo, igrali bismo i pet zaredom! Celu sebe utkala sam u tu predstavu i ostala mi je zauvek kao najdraža uspomena”.

Vesna u komadu igra malu, ali za priču značajnu ulogu (svedokinja). Dok je čitala tekst, prva stvar koja joj je privukla pažnju, bio je ritam – neki, kako kaže, divan, usporeniji od današnjeg, od onog “kojem smo dozvolili da ovlada, da nas svakodnevno melje i pokorava”.

-    Takvim, usporenim ritmom, žive neki mali, obični ljudi sa društvene margine. Imaju svoj paralelni svet i trude se da budu bolji. Gledano iz ugla mog lika, to je priča o mladom čoveku koji pobeđuje mračne životne izazove i doživljava preobražaj...

Biti u braku, a baviti se istim poslom, na istom radnom mestu, može da bude i prednost i mana. Po Ljubišinim rečima, njihov slučaj ne razlikuje se od bilo kojeg bračnog para koji radi u bilo kojoj drugoj firmi, na primer u “Telekomu”! Narodno pozorište Subotica, Drama na srpskom – malobrojni je ansambl i nije neobično i nije retko da se njih dvoje nađu zajedno i u podeli.

-    Mi od početka imamo prećutni dogovor da smo u pozorištu kolege i tako se i ponašamo! Nikakvu razliku u pozorištu nećete videti u mom odnosu prema Ljubiši ili nekom drugom kolegi. Isto tako, kod kuće, vrlo, ali vrlo retko pričamo o poslu. Mislim da je to dobar ključ za uspešan brak – zaključuje Vesna, uz osmeh.

“Lovili” smo ih dok su bili, kako je to Ljubiša slikovito opisao - u trećoj brzini! Sa probama koje su i prepodne i popodne, obnovom stare i pripremom nove predstave. Spavate li? – pitamo ih. Ipak (da li i na sreću?) nije uvek ovako...

-    Naravno da nije! Imamo periode kada samo igramo predstave i to je neki rasterećujući period. A ima i onih kada se poklope i duple probe i predstave i gostovanja i festivali i kako to život već zna da namesti i izrežira, onda vam se i u privatnom životu poklope neke važne stvari ili neke tužne stvari... I vi naučite u svemu tome da plivate. Ali najvažnije je da čovek voli ono što radi. On onda i nema osećaj da radi. Uživa i igra se celog života. Nema ničeg lepšeg nego voleti svoj posao – zaključiće Vesna.

Odrasla je gledajući predstave Ljubiše Ristića i KPGT-a. Pozorištem se “inficirala” od prvih srednjoškolskih dana i sve kasnije logičan je sled događaja: “Prosto je ta ljubav u meni rasla i kulminirala željom da i ja budem deo tog čarobnog sveta. Nikada se nisam pokajala!”.

- Što se tiče izbora glume kao profesije, treba se vratiti u neke dane kada smo imali 17, 18, 19 godina, kada smo polagali te prijemne ispite. Šta je u našim glavama tada predstavljala gluma, kakva je to bila profesija, kakvom smo je mi zamišljali, a šta se desilo nakon toga što su nam se snovi ostvarili... Što se mene tiče, mislim da je gluma bila dobar i pravilan izbor, s obzirom na moje sklonosti, predispozicije... Zadovoljan sam što se bavim ovom profesijom – složiće se Ljubiša.

OVDE VOLIM SVAKO DRVO - “Volim ovaj grad srcem i dušom! Ovde sam rođena, ovde su mi živeli roditelji, ovde su mi prijatelji. Ljudi su ti koji čine jedan grad! Volim ahitekturu ovog grada. Volim kulturu ovoga grada, volim običaje, festivale, muziku, mirise, specifičan govor, volim svako drvo u ovom gradu. Volim što sam ostala u njemu” – divnim rečima Vesna govori o svom gradu čiju lepotu ne osporava ni njen suprug. 

Gluma i pozorište u svakom smislu spojili su rođenu Subotičanku i Beograđanina, a predstava “12 stolica”, u kojoj su zajedno igrali – u tom procesu odigrala odlučujuću ulogu.

- Nekako smo se prepoznali i vrlo brzo sprijateljili. Ustanovili smo, još na čitajućim probama, da oboje po tekstovima crtamo isti crtež - nekakvu šaru koja podseća  na morske korale. Ha ha ha! Eto! Možda je to bio neki znak, neki prst sudbine. Uglavnom, i dan danas zajedno ispisujemo tu istu šaru koja se zove zajednički život – otkriva Vesna.

Ispostaviće se – sudbinsko poznanstvo odigralo se 1997. godine, kada je Ljubiša za potrebe pomenute predstave, došao u Suboticu. Glumačku akademiju završio je u Novom Sadu, a Vesna u Beogradu (u klasi prof. Ružice Sokić i prof. Zorana Ratkovića), dok je u Novom Sadu pohađala dramski studio u klasi prof. Radoslava Milenkovića i prof. Mire Banjac. Osim zapaženih uloga, nagrada i priznanja, ono NAJ u njihovim životima svakako je ćerka Jana koja je upisala psihologiju u Beogradu.

- Nije krenula našim stopama iako ima dara. Ove godine bila je čak i u užem izboru na Akademiji umetnosti kod prof. Jasne Đuričić! Ipak, nije upisala glumu, već svoju isto tako veliku ljubav, psihologiju. Savetujem je da misli svojom glavom, da ima svoje stavove iza kojih može čvrsto da stane. Da bude radoznala i upija znanje. Da voli ljude i svet u kojem živi, koliko god to zvučalo paradoksalno u današnje vreme. Mora čovek da napravi neki svoj mikrokosmos u kojem će biti srećan, inače će prolupati – iskrena je Vesna.

Na isto pitanje – šta savetuje ćerku, kod Ljubiše dubok uzdah. Pauza, pa kaže:

- Šta savetovati dete u ova luda vremena? Ne znam. Možda su neke vrednosti koje ja negujem i gajim, postale prevaziđene. Zbog toga se i plašim da savetujem rođeno dete jer bojim se da me je vreme pregazilo... Da govorim da bude dobro, pošteno, da ne bude nametljivo, bezobrazno, arogantno - ne znam. Sve ono što nisam ja, savetujem joj da ne bude ni ona. Čini mi se da je tako ispravno, ali nisam siguran da sam baš pravi primer...

Na sceni harizmatični, simpatični, publika ih voli. To se oseti.

-    Jako nam je drago kada osetimo taj odziv i pozitivne reakcije ljudi! Drago mi je i kada me sretnu ljudi na ulici i kažu šta im se dopalo. Jednom mi kažu da se sećaju predstave od pre 15 godina – “Noć ludaka u Gospodskoj ulici”, govore replike iz moje uloge, što je znak da im je i predstava i ta moja uloga ostala u pamćenju, da im je bila draga. To je za glumca ono što ga gura napred – kaže Ljubiša, a Vesna se slaže da je divan osećaj kada neko priđe i udeli ti kopliment za neku ulogu. I dodaje:

-    Moram da priznam da mi se to često dešava i uvek mi bude drago. To znači da ste u tom komadu ostavili neki lični pečat. Najdraže mi je kada pohvale celu predstavu. To je kolektivni uspeh i to znači da će predstava biti dugovečna.

DOŠLO JE VREME DA PREĐEMO (U NOVU ZGRADU) - Nova zgrada Pozorišta znači i značiće i publici i glumcima – slažu se naši sagovornici. Da su postojeći uslovi loši i da se raduju useljenju, povrdiće Ljubiša, a Vesna dodaje: “U Fabrici “Mladost” i u “Jadranu” podstanari smo još od 2007, i stvarno niko nije mogao da pretpostavi da će radovi na novoj zgradi toliko potrajati! Nekako smo najlepše i najplodnije godine naših karijera ostavili u tim “privremenim” objektima, pod zaista jezivim uslovima za rad. Sve to, naravno, nije bila prepreka da naše Pozorište stvara odlične predstave i pokupi sve moguće prestižne pozorišne nagrade. Ali baš zato, mislim da je došlo vreme da pređemo u zgradu kakvu ovaj ansambl i zaslužuje”.

A da bi i glumci bili dugovečni, potreban je predah od svakodnevnih obaveza, beg od posla i stresa, ventil koji sebi moraju (moramo) da priušte. Ljubiša je ranije bio viđen u fiskulturnoj sali OŠ “10. oktobar”, gde je rekreativno igrao fudbal. “Bio je borben, davao sve od sebe!” – otkrivaju saigrači. Danas će rado otići na Palić, u prirodu, kombinovati pecanje i vožnju biciklom. A Vesni su “terapija” – prijatelji.

-    U današnje vreme, pravo je bogatstvo imati nekoliko dobrih prijatelja. Mogu da kažem da sam bogata žena jer imam prijatelje sa kojima se obožavam i mnogo volim da se družim sa njima. Nekako i kod nas sve više dolazi do otuđenja. Preuzeli smo malo zapadni model. Ljudi su sve više okrenuti društvenim mrežama, a kada imaju probleme, odlaze kod psihologa i to ne bi bio problem ukoliko bi odlazili zbog nekog psihičkog problema. Ne! Ljudi sve češće odlaze zato što su usamljeni i zato što nemaju sa kim da se ispričaju. E, zato ja imam prijatelje. Oni su mi i terapija i zabava i razonoda.