SUgrađani: Vesna Karadžić - "Kaljače, kapa, mantil i maska pa u fabriku!"

U penziji je već osam godina. Rado je otišla - ističe. Dosta se naradila – dodaje. Verujemo joj. Jer kada iza čoveka stoji skoro četrdeset godina radnog staža i karijera koju su  obeležili uspesi i (zvanične) pohvale, zaslužio je i da predahne... A njen odmor (i zadovoljstvo) danas je trogodišnji unuk, jedna kuća na moru, poseta koncertima i izložbama, i povremeno uzimanje četkice za slikanje u ruku – da se i ta ljubav (prema umetnosti) ne zaboravi. Da joj se vek produži... A ljubav prema medicini? Ona se rodila već u osnovnoj školi i negovana je decenijama. I obeležila jedan život, jednu karijeru – onu koju je gradila i izgradila dr Vesna Karadžić, lekar specijalista epidemiolog.

- U porodici se niko nije bavio medicinom. Iako nisam bila (često) bolesna, roditelji su me često vodili kod lekara - bila sam ćerka jedinica, a oni stariji i zabrinuti. Možda sam i zbog toga kasnije poželela da i sama postanem lekar – o tome sam pričala već kao mala, a tu želju ozbiljno prepoznala u gimnaziji (tada se zvala „Moša Pijade“), prirodno-matematički smer. Primljena sam na Medicinski fakultet u Beogradu, a još ne znajući za rezultate, prijavila sam se i u Zagreb i tamo ostala jer sam u tom gradu imala rodbinu - maminog brata. Sećam se studentskih dana, sve je bilo dobro organizovano, stalno smo imali vežbe i kolokvijume. Anatomiju smo prvo polagali preko kolokvijuma i praktičnih vežbi, posle išli na ispit. To je bio najteži ispit, položila sam ga u zimskom roku, prvom! Sećam se, ocena nije bila desetka, profesori su bili strogi, ali prošla sam (smeh).  

Obavezni lekarski staž obavila je delom u Zagrebu (internu medicinu), zatim u Zdravstvenom centru u Subotici. Radila kao lekar opšte prakse u Subotici u školskom Dispanzeru (kao zamena), zatim u opštoj praksi u više ogranaka - u Maloj Bosni, Gerontološkom centru. Specijalizaciju iz epidemiologije završava na Institutu za zdravstenu zaštitu u Novom Sadu, da bi kao lekar specijalista epidemiolog radila u Zavodu za zaštitu zdravlja u Subotici (kasnije Zavod za javno zdravlje). U toku specijalizacije završava postdiplomske studije. Obavljala je funkciju načelnika odeljenja epidemiologije, kasnije šefa odseka za masovne nezarazne bolesti, ali priznaje da joj je od “titula” više prijalo i bilo zanimljivije da radi kao “običan” lekar specijalista. Zvanje mentora dobija 1994, odlukom nastavno-naučnog veća Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Tokom karijere pamti lepe i one manje lepe trenutke, a jedan koji se (po odlasku u penziju) desio njoj i svima nama - ne zaboravlja.

- Korona. Teško je o tome govoriti. Sa ove tačke gledišta, mislim da je sve to bilo preterano. Te mere. Zatvarati penzionere... I svakog iznad 65. Kako sam se osećala? Nije mi bilo teško biti u kući. Čak ni u prodavnicu nisam išla u vreme koje su označili da penzioneri mogu! Deca su mi donosila hranu. Imam dve terase pa sam izlazila - prepodne na jednu, poslepodne na drugu. Ni mi nismo znali šta je to, a gledajući televiziju kao da su nas plašili – nemojte ni slučajno izlaziti!

DOŽIVOTNO UČENJE - “Pohađala sam seminar u okviru projekta “Kontrola tuberkuloze u Srbiji” (i radila na njemu). Pohađala sam i kurseve iz tradicionalne medicine - kvantnu medicine, osnovni i viši nivo, homeopatiju i akupunkturu u Srpskom lakarskom društvu u Beogradu. Nakon odlaska u penziju radim na DDD poslovima za koje posedujem licencu”.

Sa izazovima se suočavala tokom celog radnog veka. Na sreću, ne i nerešivim.

- Bavili smo se raznim poslovima - tekući su bili sanitarni pregledi, pregledi u svim radnim organizacijama koje rade sa hranom i vodom za piće. Tu spadaju i kafići, restorani... Jednom godišnje išli smo u velike firme kao što su: „Mlekara“, „Fidelinka“, „29. novembar“, „Podrum Palić“, „Pionir“... – pregledali radnike u cilju prevencije zaraznih bolesti. Da li je bilo većih problema? Nije! Uzimao se materijal koji se analizirao na mikrobiologiji. Kada je neko imao infekciju, isključuje se sa radnog mesta dok ne ozdravi. Ništa teže. Imali smo epidemije - izlazili na teren. Na primer, dešavalo se u nekim firmama, od 20 ljudi na proslavi, njih 19 se razbolelo – jeli su princes krofne (jedan uzeo dve)! U jednoj poslastičarnici (neću sada da imenujem) isto je izbila salmonela, mi odemo sa uzorkovačima - otkrivena je u kolačima pa smo uzeli jaja i u jajima je bila, pa smo išli na farmu i otkrili i u kokoškama! Posle sam pisala naučni rad o tome. Bilo je bolesti koje su zajedničke ljudima i životinjama - zooantropoloze. Javljale su se u epidemijskom obliku kao Q groznica u Kanjiži, trihineloza u Malom Iđošu, psitakoza (upala pluća, prenosi se preko ptica) od papagaja, i pomenuta, stalno prisutna salmoneloza - često u epidemijskom obliku. Da li sam bila ugrožena, osećala strah? Ne. Jer znamo unapred šta će biti. Nismo poput onih likova u skafanderima iz filmova, ali kad idemo u fabrike, na ulasku – tu su kaljače, kape, mantili i maske.

Poseban značaj pridaje uspešnom učešću u sprovođenju Nacionalnog programa iskorenjivanja dečije paralize u SR Jugoslaviji (od 1996. do 2002. god) po programu Svetske zdravstvene organizacije. Evropa je 2002. godine dobila Sertifikat Polio free, što znači da od te godine nema poliomijelitisa! U okviru Nacionalnog programa učestvovala je kao okružni koordinator sa saradnicima – pedijatrom, dečijim neurologom i infektologom dr Marijom Stević i dr Bogdanom Arsićem. Tim povodom dodeljena im je Zahvalnica Savezne Republike Jugoslavije 2002. godine, u Beogradu. I dok ponosno pokazuje Zahvalnicu, razgovor nastavljamo s osvrtom na aktuelnu problematiku vezanu za vakcinaciju (dece) i dilemu roditelja koja je, čini nam se, prisutna više nego ikad.

- Činjenica je da nije kao što je bilo pre - daje se više vakcina, više doza, i kombinacije kojih pre nije bilo - moja deca dobila su monovakcinu morbili, a parotitis i rubeolu su preboleli, a sada se daju te tri u jednoj vakcini. Da li je to dobro ili loše? Trebalo bi da roditelji imaju izbor u smislu da li dati jednu ili dve, tri, ali mi nemamo monovakcinu. U svakom sluačju, roditelji idu kod pedijatra, tamo i pitaju za savet. Kod mene nije postojao strah od vakcine. Bilo je slučajeva da roditelji povezuju neke bolesti sa vakcinom, ali to nije dokazano. Za sada veza nije otkrivena.

STALNO PRISUSTVO - “Učestvovala sam na brojnim kongresima i simpozijumima kao autor i koautor stručnih radova iz preventivne medicine. Aktivno sam učestvovala u radu kontinuirane medicinske edukacije sa akreditovanim predavanjima iz oblasti masovnih nezaraznih bolesti epidemiološke karakteristike - karcinoma dojke i karcinoma grlića materice u Severno-bačkom okrugu. Godinama sam bila prisutna u javnosti izveštavljanjem o sezonskom gripu, AIDS-u i ostalim zaraznim bolestima. Stalno smo bili prisutni administrativno i na terenu u praćenju, kontroli i suzbijanju zaraznih bolesti i saniranju epidemija”. 

Na pomen dece, dotičemo i ovu, izuzetno važnu, i po mišljenju naše sagovornice, i najvažniju temu. Vrlo brzo nakon što se zaposlila, otišla je na porođajno - jedno dete, drugo, jedno za drugim.

- Spojila sam dve godine. Da li mi je nedostajao posao? Iskreno – nije; teško je sa dvoje male dece... Danas su sin i ćerka odrasli ljudi. Sin je ekonomista, ćerka pravnik. Ona u Novom Sadu, sin u Beogradu. Imam unuka od tri godine - ćerkin sin. Često se viđamo – odem ja kod njih, oni dođu tu. Dečak voli da dođe u Suboticu, sviđa mu se. Postala sam udovica sa 40 godina - deca imala 11 i 12. Podigla sam ih od osnovne škole do fakulteta. Nije bilo lako, ali problema sa decom nisam imala. Osetljivo vreme - i inflacija i bombardovanje... I roditelji su mi umrli pre supruga. Danas kažem da je najveći uspeh to što sam decu podigla! Kada sam krenula na specijalizaciju, deca su imala tri i četiri godine, išli su u obdanište. Sledeće godine putovala sam u Novi Sad poslovnim vozom i vraćala se u 17 časova. Pošto mi je tad radno vreme bilo od šest sati, bilo mi je čak i lakše nego probuditi decu, obući i kolima odvesti u obdanište u smeru suprotno od radnog mesta! Na sreću, našli smo dobru ženu u susedstvu, koja je odvodila decu, a iz obdaništa ih vraćao suprug. 

Ono što javnost možda ne zna, ali se da naslutiti na osnovu poznatog prezimena, jeste da je naša sagovornica (bila) supruga Ratka Karadžića (bio specijalista zubne protetike), čiji je rođeni brat poznati Subotičanin Tomislav Karadžić – njen dever i deci stric.

- Viđamo se, deca su u kontaktu i druže se. Njegov Zoran ima dve sestre, malo su stariji od moje dece, ali se druže. Tu su i deca od drugog strica koji je bio očni lekar – Boris i Jelena sa kojima se takođe druže.

ZDRAV ŽIVOT  - KOLIKO JE (TO) MOGUĆE - “Pošto sam se bavila preventivnom medicinom, moj moto je - bolje sprečiti nego lečiti, sa akcentom na primarnu prevenciju. Voditi zdrav život - koliko je to moguće: zdrav vazduh, voda, pravilna ishrana, kretanje, zdravo okruženje na radnom mestu, porodica, okolina i mesto gde živimo, mnogo zelenila…”.

Iako je razlika između njene dece mala, smatra da to ima svojih prednosti.

- U našem slučaju ona je bila dobra i za decu i za roditelje. Bili su zajedno u obdaništu, zatim u osnovnoj i srednjoj školi, išli na školske ekskurzije. Imali su zajedničko društvo, izlazili na ista mesta. Najteže je imati dva studenta, ali to ima i svojih prednosti. Nije bilo ljubomore. Sin, koji je stariji, kaže da otkad zna za sebe – tu mu je bila i sestra...

Svake godine porodica letuje u kući u Bečićima.

- Volim more (vidim ga sa balkona), plivanje, sunčanje, a šetnju najviše. Volim kada deca dođu vikendom sa malim unukom. Amaterski se bavim slikanjem, pratim gradska kulturna dešavanja. Tu mi je i društvo pa se nalazimo kada se dogovorimo. Nije mi dosadno. Ko zna, s obzirom na to da imam diplomu, možda ću se baviti i homeopatijom...