SUgrađani: Veso Avram - "Ako znaš posao, gube se predrasude!"

Sekretar je Osnovnog suda u Subotici. Za 25 godina promenilo se pet predsednika, a on imao odličnu saradnju sa svima. Pristupačan je i komunikativan - kaže za sebe (u šta smo se i sami uverili). Voli da se druži. Sudije mu nisu samo kolege, već i prijatelji. Sa njima pije kafu. Godinama. Još od vremena kada su bili pripravnici. Sa nekima je i kućni prijatelj. Porodičan čovek. Ima suprugu, ćerku. Ponosan je deda. Šahovski majstor. Član reprezentacije. Dodaćemo – i inspirativan sagovornik. Onaj koji svojim primerom i druge inspiriše. Daje im nadu. Motivaciju. I uverava (nas) da u životu ništa nije nemoguće. Čak i kada si (skoro) potpuno slep. Zato, naklon do poda! Veso Avram to zaslužuje.

- Rođen sam u Bosni, u Kalinoviku, šezdesetak kilometara od Sarajeva. Tamo sam i nastradao 1970. godine - treći razred osnovne škole. Selo, livada, upaljač od topovske granate - ratni materijal zaostao od Drugog svetskog rata. Bio sam mali, zapalio, eksplozija... Ne sećam se tog trenutka. Nakon nesreće odveli su me u bolnicu u Sarajevo, gde sam proveo skoro dve godine. Po licu i telu ožiljci. Ali vid sam izgubio...

KNJIGE GOVORE - “Kada dođem kući, Dragana (supruga) me sačeka sa ručkom, posle malo odmaram pa šetam ili se bavim šahom. I stalno čitam. Dosta knjiga u zvučnoj tehnici, audio knjiga, ima u bibliotekama u Novom Sadu i Beogradu. Velike mogućnosti daje ova nova tehnologija - baš sam dobio knjigu (“Moć podsvesti”) i ja sam taj CD presnimio na laptop pa prebacio na svoj telefon i puštam. Imam instaliran govorni program, praktično sve govorim telefonu i tako se snalazim...”.

Nerado priča o samom činu koji mu je u sekundi promenio život. Beži od patetike, ne želi da se njemu bliski ljudi podsećaju na događaje koji bole... Čitaocima smo dužni objašnjenje, a njemu zahvalnost što se osvrnuo i na period koji bi zaboravio. Na jedno oko ne vidi ništa, na drugo pet posto. I tako od svoje desete godine.

- Iz bolnice pravo sam otišao u Zavod za slepu decu u Sarajevu, specijalizovanu školu. Bio je to redovan program poput osnovne škole, samo što smo mi bili, to bi se sada moderno reklo, deca sa posebnim potrebama. Nas oko 150 - svi slepi ili teško slabovidi. Nakon završetka škole, stručna komisija, zajedno sa psihologom, predložila je mene i još jednog dečaka iz moje generacije da možemo ići u te, mi to kažemo - videće ili redovne škole. Svi drugi otišli su u specijalne srednje škole u Beogradu i Zagrebu. Jedino nas dvojica ne! I on je nastradao od eksplozije, zato su nas zvali „bombaši“, a drugi su svi bili ili rođeni tako, ili su posle rođenja u inkubatoru izgubili vid, i često, nažalost, imali kombinovanu retardaciju. Moj drug je otišao u muzičku školu, kasnije završio i Muzičku akademiju (svirao mi na svadbi!), a ja sam otišao u gimnaziju i posle u Sarajevo na Pravni fakultet.

Da život piše romane, pokazalo se i dokazalo bezbroj puta. I sasvim je izvesno da jedan dečak iz malog mesta u Bosni, u koje je struja stigla tek ’68. godine, nikada ne bi postao diplomirani pravnik da... Da li mu je usud namenio...

- Ja sam loptu prvi put u životu video kada sam imao sedam, osam godina! Tamo su se čuvale ovce... Mesto malo, izolovano, sve na primitivnom nivou. I odjednom, kada nastradaš, kada se desi tako nešto, odrasteš za kratko vreme! I neke stvari shvatiš. Moj otac je bio čovek bez škole, kao i majka. I kada je bila dilema da li da dalje pohađam školu ili ostanem kod kuće, otac je rekao, i to nikada neću zaboraviti – dok sam ja živ, ti nećeš ostati gladan! Ali šta posle?! I odem sa ocem na razgovor kod jednog rođaka koji je prethodno stradao, isto tako izgubio vid, a tada završavao Filozofski fakultet. I nekako kao da mi je bog pomogao, dao neku viziju – hajde, da ti ideš u školu, da probamo da završiš fakultet, da se osamostališ, ne bi li nekako kroz vreme i osnovao porodicu... I to se i desilo. A da nije tako odlučeno, život bi mi bio pakao, ili čovek ne bi ni bio svestan šta je izgubio...

Po završetku studija, zapošljava se u Republičkom penzionom fondu u Sarajevu. U tom gradu upoznao je i buduću suprugu, oženio se, dobio ćerku. A onda je izbio rat.

- Iz Sarajeva sam otišao u Užice, gde sam se zaposlio u banci, da bih u Suboticu došao ‘94. godine. Povukle su me rođene sestre koje su ovde došle dve godine ranije - muž od jedne imao je sestru koja je bila udata u Subotici i to je ta relacija. Ubrzo sam počeo da radim u Sudu, i tu sam do dana današnjeg. U početku je možda postojao mali, tihi otpor koji sam osećao - više od straha da me ne povrede. Bitno je da te ljudi prihvate i da uklone predrasude. Ako si ti “normalan”, dobronameran čovek i ako znaš da radiš svoj posao, onda se ta predrasuda gubi, jenjava, stavlja na stranu. Tvoj hendikep već je na marginama, nije nešto što se primeti. Mora se raditi, biti odgovoran, imati korektan odnos. Samo takav način, takvo ponašanje, može umanjiti i eliminisati problem koji je prisutan.

ŠAH – STVARANJE NOVOG SVETA - “Drugo ništa nisi mogao - nema fudbala, nema košarke, jedino muzika ili šah! Pre nesreće nisam se susreo sa šahom, a onda počeo da učim i već na prvoj godini studija osvojio titulu majstora kandidata. Imali smo klub u Sarajevu u kome su bili pre svega slepi šahisti, ali i kolege sa redovnim vidom. Kada sam došao u Suboticu, učlanio sam se u Šahovski klub Palić, gde je predsednik bio pokojni Ivan Sedlak, moj dobar prijatelj. Posle sam igrao za “Sever” i “Elektrovojvodinu”... Moj najveći uspeh u videćoj konkurenciji je drugo mesto na Otvorenom prvenstvu Subotice pre dve godine, gde je bilo 46 videćih šahista! Sa reprezentacijom smo 2005. u Grčkoj, na Svetskom prvenstvu slepih i slabovidih šahista, osvojili drugo mesto, a prošle godine na Olimpijadi u Grčkoj bili smo bronzani. Šah sam odabrao prvo zbog toga što praktično nisam mogao ništa drugo, a osećao sam, još kao dete, da nečim moram da se bavim, i brzo se zaljubio u šah, zavoleo ga. To je neka sublimacija i mašte i logike i kreativnosti. Čovek koji ne igra, ne može da shvati! Ti svaki put faktički stvaraš - možeš povući desetak poteza po knjigama, teoretski, ali posle moraš stvarati partiju... Negde ćeš izgubiti, biti poražen pa nećeš spavati tu noć! Kao i kod drugog sporta, kao što i drugi to preživljavaju, tako i mi. Emocije rade svoje...”.

U osnovnoj školi naučio je Brajevo pismo. Kasnije sebi prepisivao propise na ovoj azbuci, a kako je tehnika napredovala, počeo da koristi govorne programe.

- Imam i svog zapisničara - treba neko da pročita tekst predmeta, ali ja sam ušao u problematiku procesa, i otprilike kada dođe stranka, znam šta je problem! Kao i lekar koji operiše 25 godina, čim pogleda pacijenta, vidi šta treba. Iskustvo tu mnogo znači, mora se mnogo raditi.

Zaključuje da je generalno problem slepih, i ljudi sa invaliditetom - adaptacija. Prihvatanje, uključivanje u (novu) sredinu, konstantna borba sa predrasudama.

- Tako je svuda, u Subotici možda i najmanje zato što je ovo grad koji nekako to bolje razume ili su možda ljudi zatvoreniji pa onda takvih ispada gde se očigledno vidi da se nalazimo u nekom podređenom položaju, nema. I za sve ovo vreme u Subotici nikakvih neprijatnosti sa ljudima nisam imao. Ali desi se da zvučni semafor često ne radi pa moram čekati da neko krene pa i ja sa njima, ili ako nema nikog, pustim jednu turu - vozila stanu pa krenu na zeleno i sledeći val kada je njima crveno, onda sam siguran da mogu preći! Problem su automobili parkirani po trotoarima – od njih ne može da prođe ni čovek koji vidi, a kamoli onaj koji ne vidi!

ŠTETA I KORIST - “Mislim da se danas isuviše forsira inkluzivno obrazovanje, čak i tamo gde nema nikakvih osnova. Mi pravimo veliki problem našoj deci – kao neko ko je to prošao, znam da postoji bolji metod. Prvo, porodica nije dovoljno edukovana, nastavnici nisu dovoljno edukovani, i to dete praktično nema koristi od te škole, a štete imaju druga deca. Nastavnici odvoje vreme od časa radeći sa njim, a drugi trpe i javi se nekakav otpor kod dece. I dete završi tu školu (naravno ko će mu dati jedinice – niko!), neki završe i fakultet, i šta je problem - ne možeš ga zaposliti! I šta smo uradili – ništa! A da je to dete otišlo u specijalnu školu, varijante koje su NJEMU prihvatljive, koje može da radi, onda smo napravili čoveka koji može da radi i za sebe i za društvenu zajednicu da bude koristan”.

Kao neko ko je na čelu gradskog Udruženja slepih i slabovidih, naš sagovornik definitivno je pozvan da govori (i) na ovu temu.

- Smešteni smo u Age Mamužića, u prostorije u koje godinama ništa nije ulagano, a račun bio na nuli. Sa koleginicama Valentinom Lazarević i Danijelom Pejić, radili smo dan i noć, dobili donacije, sredili prostorije, i sada je naše Udruženje jedno od najlepših u gradu! Imamo oko 450 članova, različite strukture - od dece, studenata, zaposlenih, do penzionera. Najveći problem kod ovih ljudi (a ti su i najbrojniji) jeste da je slepoća došla nešto kasnije pa je prilagođavanje sasvim drugim životnim okolnostima, uslovima, jako teško. Oni ne mogu da čitaju, da se kreću, učenje Brajevog pisma je praktično neizvodljivo jer to su ljudi koji imaju 40, 50, 60 godina, nisu mladi. Problem je i kretanje jer to su ljudi koji su do juče bili aktivni, funkcionisali, išli u firme, a odjednom se ne možeš kretati bez obuke, bez belog štapa! Statični su jako. Zamislite čoveka koji je do juče normalno video, a šećer ga napao i on je praktično izgubio vid za mesec dana! Taj ne može iz kuće da krene! A čovek 80 posto informacija prima putem vida, ostalo je priča za malu decu.

Ali njegova priča nije takva. Sasvim je realna. Opipljiva. I na kraju – lepa.

- Ćerka mi je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom i završenim master studijama. Ja sam joj to sugerisao, puno smo radili dok je studirala – jer ako nekom želite da prenesete znanje i iskustvo, to je sigurno vaše dete! Radi ovde u Sudu kao sudijski pomoćnik, ima sina. Imam i suprugu i ćerku i unuka, završio sam školu, i kao šahista postigao maksimalno!