SUgrađani: Viktorija Šimon Vuletić - "Etnologiju može da studira princ Čarls, a ne ti!"

Na kulturnoj mapi Subotice njeno ime ispisano je crvenim slovima. Pamte se izložbe koje je pripremila, promocije koje je organizovala, okrugli stolovi na kojima je učestvovala, festivali koje je pokrenula... Rođena Beograđanka, Viktorija Šimon Vuletić, sa šest godina došla je u grad koji će, kao istaknuta kulturna radnica, zadužiti svojim radom i delom. A da li će joj se isti i – odužiti, to je već neka druga priča... Ono što sa sigurnošću možemo da tvrdimo jeste da je širokim vidicima, brojnim putovanjima i znanjem nekoliko stranih jezika, daleko premašila okvire i Subotice i Beograda. Kospomolita koji ne zaboravlja svoje korene.  

- Ako postoji tipično jugoslovensko poreklo, onda je to svakako moje. Otac, poreklom iz mađarskog banatskog sela (Torda), završio je srednju školu u Subotici, a zatim otišao na studije u Beograd gde je upoznao moju majku, rođenu Beograđanku. Kao mlad inženjer građevinstva, radio je na izgradnji Palate federacije i drugih značajnih objekata, ali privrženost mađarskom poreklu i poziv njegovog nekadašnjeg razrednog starešine, a kasnije ambasadora Lasla Bale, da se vrati u Suboticu, bili su presudni u odluci da se konačno preselimo. Majka nije imala ništa protiv, budući da joj je Subotica tih kasnih šezdestih godina bila dovoljno građanska sredina. Subotica je za mene postala dom, ali su nas porodične veze (tetka u Beogradu i stric u Budimpešti) stalno vodile u ta dva grada...

PUTOVANJA - “Tokom studija svako leto koristila sam da putujem, pa sam osim evropskih zemalja proputovala i zemljama Bliskog istoka, provela mesec dana u SAD i Kanadi, a apsolventska ekskurzija odvela nas je sve do Uzbekistana...”.

Poštujući očevu želju da mu deca nauče književni mađarski jezik i upoznaju mađarsku kulturu, ona i njen brat završavaju osnovnu i srednju školu na mađarskom.

- Bio je to jedini način da nam znanje jezika ne ostane na “kuhinjskom mađarskom”, kako je otac imao običaj da kaže. Međutim, ćirilica je bilo prvo pismo koje sam naučila još pre škole, kada mi je mama kupila bukvar da bih mogla da čitam “Politikin zabavnik”! Zahvaljujući tome, prevodilaštvo mi je danas druga struka, iako je maternji jezik ipak prevagnuo i prevodim isključivo sa mađarskog ili engleskog na srpski jezik. Zbog dvojezičnosti, tadašnja Specijalizovana gimnazija matematičkog i jezičkog smera se takoreći podrazumevala kao izbor srednje škole, a kao pripadnica generacije koja je odrasla uz rokenrol, engleski se sam nametnuo. Francuski sam počela da učim još u osnovnoj školi. Nažalost, znanje francuskog jezika ostalo je na osnovnom komunikacijskom nivou, s tim što mogu da koristim stručnu literaturu i to prvenstveno zahvaljujući velikom broju francuskih reči koje je engleski jezik usvojio.

MISIJA KULTURE - “Osnovna misija kulture je upravo protok ljudi i ideja, interakcija između “lokalaca” i gostiju. Tokom šest godina provedenih u Art bioskopu, ostali su mi u značajni susreti sa velikanima filma, od Slobodana Šijana, Mirjane Karanović, Gorana Markovića, Želimira Žilnika, Đorđa Kadijevića do Ljubiše Samardžića koji je vrlo iskreno rekao da je nekoliko puta bio u Subotici na filmskom festivalu gde je sretao ljude iz sveta filma, dok je u Art bioskopu prvi put imao priliku da razgovara sa građanima Subotice. Jednostavno rečeno, kada sam već u poziciji da mogu da odlučujem o kulturnim programima, stalo mi je da ono što smatram kvalitetnim podelim sa ljudima. Ako ih zanima. Najstrašnije mi je kada čujem da se na kulturna događanja ide po partijskom zadatku”.

Društvene nauke su uvek bile njen prioritet. U detinjstvu htela je da bude arheolog, a u srednjoj školi zanimaju je sociologija i psihologija. U tom pravcu krenule su i njene studije.

- Kao i mnogi preosetljivi mladi ljudi, mislila sam da psihologija može da mi pruži odgovore na mnoge lične nedoumice. Težište problema sa identitetom tada još nisam stavljala na poreklo i tek sam nakon dve godine studiranja psihologije, shvatila da me interesovanja vode u drugom pravcu. Na svu sreću, roditelji su tu moju odluku prihvatili i tako sam se na istom fakultetu prepisala na grupu za etnologiju. Zanimljivo je da je godinu dana nakon toga bilo nas četvoro Subotičana na toj vrlo maloj studijskoj grupi, od kojih je nas troje imalo multietničko poreklo, što će kasnije da postane jedna od ključnih tema mog stručnog interesovanja. Studirati društvene nauke nikada nije spadalo u „pametne izbore”. Jedna pragmatična subotička gospođa otvoreno mi je rekla: „Etnologiju može da studira princ Čarls, a ne ti!”, predviđajući da se sa takvom strukom nikada neću zaposliti.

PERIOD IZOLACIJE - “Nije mi previše prijao, osim što sam završila neke zaostale poslove, sadila biljke i pomalo se bavila fotografisanjem zanimljivih detalja po komšiluku...”.

Gospođa je, na sreću – pogrešila. Kao etnolog – antropolog, od 2000. godine naša sagovornica zaposlena je u Gradskom muzeju, da bi joj 2010. bilo ponuđeno mesto direktorice Art bioskopa “Aleksandar Lifka”. Danas je opet u “matičnoj kući” - Gradskom muzeju, sa zvanjem višeg kustosa, da bi nedavno stekla pravo da konkuriše za savetnika. 

- Osim rada na vanevropskoj zbirci Oskara Vojnića, u Muzeju sam imala priliku da počnem da se bavim temom multietničkog identiteta, što je rezultiralo radom „Dosije: Kentaur - Identitet ljudi u multietničkim porodicama u Subotici”. Iako je studija nastala pre dvadeset godina, čini mi se da je danas još aktuelnija! Kada pogledate kako se finansira kulturna scena grada, steknete utisak da ljude koji ovde žive jedino zanima poreklo i tradicija i malo šta drugo. “Savremenost” je već davno postala i muzejska tema. Zbog takvog pristupa osavremenjivanju struke, nekako prirodno počela sam da se okrećem filmu koji sam oduvek smatrala najvažnijim pomoćnim alatom savremene antropologije. Kao direktorica Art bioskopa, postavila sam sebi za cilj da vratimo publiku u bioskope i da od tog malog prostora napravim kulturni centar sa bogatim, raznovrsnim sadržajem, s obzirom na to da je film sinteza svih umetnosti. Nažalost, politika nikada nije naklonjena kulturi, a poslednje političke promene su na čelo nekih institucija dovele nekompetentne i bezidejne ljude. Mene već decenijama zastrašuje ta hiperprodukcija nekih multipraktik menadžerskih struka za koje ne znate u šta se u stvari razumeju!

NAJVEĆI USPEH - “Imam najboljeg muža na svetu, a decu više nemam - to su sada dva odrasla i divna ljudska bića koje smatram svojim najvećim uspehom u životu!”

Nakon povratka u Muzej, posvećuje se povezivanju filma i muzeja - i praktično i teorijski.

- To je i tema mog savetničkog rada, prisutnost stručnih filmova, kao dodatni program izložbama - film i filmski stvaraoci Subotice, i konačno mogućnost da se jednog dana osmisli muzejski depandans za filmsku umetnost! U toj priči je, naravno, ključna ličnost Aleksandar Lifka čiju je zaostavštinu kolega Mirko Grlica do tančina obradio. Nažalost, pandemija je prekinula i seriju programa koji sam planirala uz izložbu „LP - Istorija gramofona i zlatno doba ploča”, a koja je dokazala da u ovom gradu postoje teme koje su jednako interesantne svima. Možda se radi o opsesiji, ali  stalno tragam za zajedničkim kulturnim imeniteljima u ovom našem višestruko podeljenom gradu.

“MEDIJALA” - Sa suprugom, Goranom Vuletićem, 1997. pokrenula je Umetničku radionicu “Medijala”, projekat koji je, zbog nedostatka prostora, sa prekidima trajao do 2017. godine. “Goran već 35 godina predaje likovnu kulturu i najbolje zna koliko su estetsko i vizuelno obrazovanje, kao i manuelna veština skrajnuta u našoj prosveti. Sve je manje mesta i vremena za slobodno izražavanje i kreativnost. ‘Medijalini’ projekti imali su za cilj upravo to oslobađanje kreativnih potencijala kroz druženje i rad. Tako je nastala i Nojeva barka, ali i mnogi drugi projekti”. 

O tome kako vidi naš grad, ističe, moglo bi nadugačko i naširoko da se priča. Ipak, jedna stvar provlači se kao konstanta.

- Otkako se bavim Suboticom, ne prestajem da se čudim koliko je ovaj grad kroz svoju istoriju iznedrio talentovanih i kreativnih ljudi, a to je vidljivo i danas. Možda je u pitanju ta ruža vetrova koju pominju pesnici ili čudna topionica naroda u kojoj se stvaraju novi kvaliteti... Postavljanjem etničkog identiteta za vrednost non plus ultra (lat. Dalje se ne može, prim. aut) ne vidi se integralna slika grada. Zato je bilo moguće jedno od trapavih brisanja istorije kao što je znamarivanje velikog subotičkog vajara Nandora Glida prilikom preimenovanja škole “Osma vojvođanska udarna brigada” u “Majšanski put”. Škola kojoj je Glid zbog ličnog učestvovanja u brigadi poklonio skulpturu! U vezi sa tom temom, nekada davno, u jednom tekstu, postavila sam pitanje: “I šta jedan Subotičanin mora da postigne da bi ga svi stanovnici prihvatili kao svog znamenitog sugrađanina, a ne kao pripadnika drugog naroda?!”.