SUgrađani: Violeta Slović - "Jednostavno znaš da si na pravom putu..."

“Dobar dan, Violeta, drago mi je” – njene reči, pozdrav, upoznavanje i - čvrst stisak ruke. O, još kako čvrst! Ni mnogi muškarci ovako ne pružaju ruku – pomislim, ali ne (samo) zbog snage, već zbog utiska koji taj stisak stvara: poštovanje, sigurnost, iskrenost. Intervju još nije ni počeo, a mi o njoj već puno znamo: i to ne samo da je Violeta Slović sjajna fudbalerka, kapiten Ženskog fudbalskog kluba “Spartak” i naše reprezentacije, prva dobitnica Zlatne lopte (u ženskoj konkurenciji) Fudbalskog saveza Srbije, već i osoba koju, osim sportskih, krase i drugi epiteti. I drago nam je što je te 2010. godine upravo Suboticu izabrala kao mesto budućeg života i rada.

- Rodom sam iz Kragujevca, a fudbalom sam počela da se bavim od malih nogu, uz brata od strica, koji je u tom trenutku igrao u jednom kragujevačkom klubu. Uz njega sam svakodnevno, posle škole, najveći deo vremena provodila sa društvom igrajući fudbal, i pronašla sam sebe u fudbalu! Sasvim slučajno došlo je do nekog školskog sportskog takmičenja gde su mislili da ja ne mogu da budem ni blizu brata, međutim, sada kada pogledam ovoliko godina karijere, moram da priznam da sam ga prestigla! Ali u tom uzrastu, kada je možda i najbitnije, bio mi je podrška, podučio me i savetovao, i uz njega sam i zavolela taj sport. Kasnije smo u školi proglašeni za najboljeg fudbalera i fudbalerku! Prekretnica je trenutak kada su me videli ljudi iz FK “Sušica” – kluba u najvišem rangu takmičenja, koji se iz godine u godinu borio za opstanak. I zato, kada je usledio poziv “Spartaka”, koji je u tom trenutku bio vicešampion Srbije, imao visoke ambicije da napadne šampionsku titulu, nisam mnogo razmišljala...

KLJUČ SVEGA - DISCIPLINA - “Završila sam ekonomsku školu, pa menadžment na Visokoj školi modernog biznisa u Beogradu. Trenutno sam na masteru. Imam i licencu za trenera, hoću jednog dana da budem trener, to mi je cilj. Kako postižem? Suštinski, za sve ima vremena ako se dobro organizujete. Mislim da je ključ svega dobra disciplina. Volim da mi je sve organizovamo, devica sam u horoskopu, što znači da težim perfekcionizmu, to je moja osobina - upečatljiva”.

U tom momentu ispred “Spartaka” bio je “Mašinac” iz Niša (24 godine prvak Sbije) i za mladu i talentovanu igračicu bio je izazov svrgnuti ga sa trona.

- Poželela sam nešto da napravim u svojoj karijeri - u klubu su mi izneli osmogodišnji plan koji me je iskreno primamio kao igrača, i ja sam sa najboljom drugaricom Nevenom Damjanović (koja sada igra u CSKA Rusija), uz saglasnost roditelja, a na poziv predsednika kluba, donela odluku da prelazim u “Spartak” – Nevena sa 17, ja sa 18 godina. U Subotici smo zajedno živele nepunih šest godina, kada je ona napustila “Spartak” i otišla u inostranstvo. Sećam se svoje prve šetnje kroz grad – sve me je fasciniralo, posebno Gradska kuća, vau! Ja definitivno volim ovaj grad, volim i ljude u ovom gradu, volim kada prošetam Korzom, koliko je lepo! Evo, i sad sedimo u “Bosu”, ovo je jedinstveno mesto, nigde ga nema. Volim i Šumaričko jezero, ali opet ne odiše tišinom koja je ovde prisutna, volim ovaj mir.

VAN TERENA - “Kada je reč o proslavama (onim van terena), to su restorani, salaši: večere, roštilji... Budemo na okupu, uživamo, slušamo muziku, devojke ponesu gitaru, sviraju, neke toliko lepo pevaju! Dario Petrekanić i Marko Anđić (član upravnog odbora i pomoćni trener), vlasnici “Saksa”, su ljudi koji nas uvek počaste, u “Saksu” imamo otvoren račun - motivišu nas da pobedimo (smeh).

Da li je ljubav prema gradu, tretman u klubu čiji je danas neraskidivi deo, ili nešto treće doprinelo da ni jednu od brojnih ponuda koje su stizale iz inostranstva – ni ne razmotri?!

- Kada imate tim ljudi iza sebe i kada ste srećni, ispunjeni, u svakom smislu - i poslovno i privatno, kada se osećate lepo, nemam ambicije da napuštam ovaj grad i klub. Meni je zaista na prvom mestu ovaj klub koji je posle moje porodice moja druga porodica, moja kuća! Ljudi u klubu mi svakodnevno pokazuju i dokazuju da vredim i da nema potrebe da negde idem. Moram priznati da je bilo dosta ponuda – na primer od “Real Madrida”, “Kraljevskog kluba”, koji je zaista velikan i u ženskom fudbalu, međutim, moja želja je da snove ostvarim sa mojim klubom i nadam se da ću u tome uspeti - želim da napravimo jedan rezultat koji zaslužuje i ovaj klub i grad i država, težim ka tome. Činjenica je da mi novac nikada nije bio prioritet, sve što sam u životu radila i sve što radim, jeste - da budem srećna! I ja sam srećna zato što sam ovde, što radim ono što volim i lepo se osećam svakog dana. Nemam potrebu da se dokazujem bilo kome, igram na visokom nivou, moj klub ima takav pristup svakom igraču gde se svakog dana usavršavaš i individualno i mentalno i tehnički i taktički. Jednostavno znaš da si na pravom putu...

Iako će neko reći da je fudbal prvenstveno muški sport i da nije “za devojčice”, naša sagovornica se sa ovom konstatacijom ne slaže.

- Kao što bi moja ujna rekla – manekenka! (smeh) Mislim da je zaista bitno u kojoj se sredini razvijate – Subotica je grad koji je nama praktično sve pružio, koji je iznivelisao muški i ženski sport u svim segmentima (i medijski smo propraćeni), tako da sam zaista zahvalna. Odgovor grada je fenomenalan, pre godinu dana proslavu titule obeželio je nezaboravan dan, doček u Gradskoj kući, vožnja fijakerima, gradonačelnik koji prati finale Kupa Srbije u Čačku... Imamo podršku i nema tih preduslova kojih bi u drugim gradovima možda bilo. Tome su doprineli i naši rezultati, ali bitno je da se u Srbiji generalno menja svest o ženskom fudbalu – da ne postoji muški i ženski sport, sve je to sport! Tim povodom učestvovala sam i u kampanji sa jasnim sloganom: “Fudbal je za devojčice”, kojom je FSS želeo da podstakne što veći broj devojaka da se bave fudbalom, ali pre svega sportom. Javnost bi trebalo da zna da se u Evropi to podrazumeva – ne deli se na muški i ženski sport; zanimljivo je da su u Evropi za 2022. godinu tri najposećenije utakmice (kada pričamo u globalu), bile utakmice ženskog fudbala! Čak 92.000 ljudi ispunilo je stadion “Kamp nou”, kada je “Barselona” igrala Ligu šampiona – što je bilo posećenije i od muškog fudbala!

I SREĆA I TUGA U ISTI MAH - “Jedan od blistavih trenutaka u karijeri jeste moj gol na stadionu u Novom Sadu 2012. i ulaz u šesnaestinu finala UEFA Lige šampiona za žene. U toj početnoj fazi bile su pomešane emocije jer sam pre toga izgubila tatu i smogla snage da igram... Sve mi je još bilo sveže, postignemo taj odlučujući gol, a emocije pomešane - i sreća i tuga u isto vreme... Pa utakmica u Podgorici, gde smo pobedile prvaka Švajcarke “Bazel”, sa neverovatnih 5 : 0! To je bila utakmica gde nas je praktično sve išlo, što bi se reklo - nekom od ruke, nama od noge. Neverovatno da pobedite ekipu koja ima tolike budžete, koja ulaže u ženski sport, i to sa takvom razlikom! Godine 2018. borile smo se za titulu, gde smo u poslednjem kolu pobedili ekipu “Crvene zvezde”, rezultatom 3 : 0 - utakmica gde se fudbal stavlja (malo) u drugi plan, više kako da se izborite sa pritiskom... U trenutku kada je sutkinja ozvaničila kraj meča, bile smo preplavljene emocijama! Uvek mi je ta slika u glavi - suze radosnice... Toliko lepih trenutkama na klupskom nivou, kao i na reprezentativnom, kao kada smo prošle godine pobedili Nemačku (sedam puta osvajala Evropsko i Svetsko prvenstvo) rezultatom 3 : 2. Oni su sinonim za ženski fudbal, a mi smo uspeli da ih pobedimo”.

Kao što sport ne deli na “muški” i “ženski”, tako ne deli ni poslove.

- Potičem iz takve porodice gde smo odmalena sve radili - tako sam vaspitana: da budem sposobna, da se snađem u životu. Za mene ne postoje muški i ženski poslovi, a ako je kuvanje “ženski”, sve znam da pripremim! Možda jedino morske plodove ne, ali volim - zet mi je profesionalni kuvar u Italiji, tako da ne možete da ih ne volite!

Naša sagovornica ne krije koliko je vezana za svoje dve sestre, od kojih jedna živi u Italiji, a druga u Kragujevcu. Sestre su, nažalost, pre desetak godina ostale bez oca.

- Iako se nisu bavili sportom u pravom smislu te reči, i mama i tata bili su fizički aktivni, to su ljudi koji su svakodnevno puno radili, imali imanje na selu... Srednja sestra se bavila atletikom, starija rukometom i to veoma uspešno; prestale su, ali su aktivne – trče, šetaju, vežbaju... Tačnije, tako je bilo sve do trudnoće - srednja sada čeka bebu... Ne znam da li je čudno što ću ovo reći, ali ja se svaka dva sata čujem sa svojim sestrama, moram da znam gde su, šta su, kako su... To je ta naša povezanost, i u svim poteškoćama, a posebno u trenutku kada smo ostale bez oca, ljubav nas je izdigla i krunisala i ojačala! Kažu - ljubav pokreće planine, zaista mislim da je tako.

VIDIĆ I “ADIDASKE” - “Uzor mi je Nemanja Vidić, čovek kojeg sam putem malih ekrana gledala kako igra, kako se ophodi sa saigračima - sa kojim žarom, voljom, željom, trudom, zalaganjem... Od njega sam mnogo naučila. Ne poznajem ga lično, ali bio je na dodeli nagrada kada sam osvojila “Zlatnu kopačku” – kaže, misleći na loptu, a nama uvertira za pitanje - kakve kopačke koristi? “Poslednjih pet-šest godina “Adidas” - isti model, samo ih menjam. Gledam na udobnost - sve što je dobro, ne treba menjati...”.

A pre ili kasnije, ta ljubav desiće se i našoj sagovornici, koja, uz osmeh priznaje da u Subotici ima puno lepih sportista... I ne samo sportista. Sa sjajem u njenim prodorno plavim očima, okrećemo se priči o drugoj vrsti ljubavi – onoj prema fudbalu.

- Mnogo volim fudbal, tu sam sebe uložila, i posle toliko godina mogu da kažem da sam zaista zadovoljna svojom karijerom i nadam se da ću je još nekim ostvarenim ciljevima krunisati. Na klupskom nivou svakako želimo da dostignemo nešto više u Evropi (nekako nam je sve za dlaku izbeglo) - težimo ka tome da ostvarimo istorijski rezultat na Balkanu, da se plasiramo u rundu 2 Lige šampiona, i nešto što je sigurno san svih devojaka - grupna faza Lige šampiona. Kao reprezentacija naše želje i ambicije su da odemo na jedno veliko takmičenje, u ovom slučaju to je prvo naredno Evropsko prvenstvo. Mislim da to bez dileme zaslužujemo.

Ne pričamo o slučajnosti kada kažemo da se prvo mesto “Spartaka” na tabeli poklopilo sa njenih 12 godina u Subotici. Posle samo pola godine po dolasku postala je kapiten “Golubica”. Ništa u životu nije slučajno – slaže se sa opaskom novinara.

- Drago mi je što sam prepoznata kao neki lider svih ovih generacija, i moram priznati da mi je administrativni direktor Bojan Arsić puno pomogao u tome - gradio me iz godine u godinu, savetovao na najbolji mogući način. Tu je i trener Boris Arsić, i predsednik kluba Zoran Arsić. Nas četvoro smo već 13 godina zajedno i ostvarujemo uspehe. I to je priča o našoj timskoj energiji, našoj koheziji, našoj slozi. I koliko god svi mi imali poteškoća u privatnom životu, uvek je klub bio i uz mene i uz sve devojke; jednostavno prebrodite sve probleme uz prave ljude.