SUgrađani: Zdenko Činčurak - "Da li je slučajnost ili sudbina?!"

Namerno smo ga pozvali kao gosta u rubriku. Namerno je, da ispoštuje dogovor, ustao ponedeljkom ujutru – u vreme kada (obično) ne ustaje (i na tome smo mu zahvalni!). Namerno smo seli za šank - da se prisetimo mladosti. I ne damo joj da prođe... A sigurni smo, uvek mlad (duhom – zbog posla kojim se bavi i jedinstvene atmosfere koju plete oko drugih i sebe) jeste i biće Zdenko Činčurak, vlasnik lokala „The Dvorište“, koji je slučajno ušetao u ovaj grad pre trideset godina, i namerno ne izlazi iz njega – na sreću ljudi koji ga okružuju i koncepta koji ih spaja... Otkriva nam da daje prvi intervju u životu. I priznaje da zbog toga ima malu tremu. Na razgovor dolazi sa pripremljenim papirićem u rukama – da nešto (važno) ne zaboravi...

A nećemo, nadamo se, ni mi. Jer dovoljno je zakoračiti u ovo malo ali posebno „dvorište“ (skrajnuto, a ipak u samom centru grada!) i osmeh (pomešan sa divljenjem) pojavi se sam od sebe. Slučajno ili namerno.

- Uvek sam gledao da se na šaljivi način ophodim prema ugostiteljstvu – radimo ozbiljno, ali uvedemo neki osmeh, šalu. Na primer, u prošlom lokalu sve je bilo u fazonu Čarlija Čaplina, ovde su tematika „Maratonci...“. Interna šala su table sa nazivima ulica na zidovima (ulica Sanje Lončar, Maje Stoparić, „Građanin Kejn“...) - Sanja Lončar koja je tu od prvog dana: konobarica, hostesa, animatorka, promoterka - veliku zahvalnost joj dugujem; pa Maja Stoparić koja je pet godina bila ovde, ostavila traga. Onda imamo Ulicu braće Radić 13, i svi pitaju - zašto?! To je adresa prekoputa nekadašnjeg „Zvezda“ bioskopa – odatle nam dolazi najviše posetilaca. Stanari iz te zgrade su naši dragi (stalni) gosti...

VIŠE OD PODRŠKE - „Slučajnost ili sudbina, dok sam živeo u studentskom domu, kretao sam se sa ekipom pri Ekonomskom fakultetu i tako upoznao svoju suprugu Draganu – ona je tada bila student, i pošto ja nisam završio fakultet, ona je završila dva! Po struci ekonomista, uporedo se bavi homeopatijom. Ovo je jako težak posao – teško je razumeti ugostitelje zbog svog tog noćnog života, i ja sam joj zahvalan na tom razumevanju. Jednostavno, zajednički smo se borili i borimo za nešto. Imamo dve ćerke koje su mi takođe podrška. Mlađa, Ivana, učenica je drugog razreda Gimnazije u Subotici, dok je Katarina na trećoj godini studija u Novom Sadu (grafički dizajn)“.

I dok pogledom kružimo po zidovima, primećujući bezbroj duhovitih i originalnih detalja, pažnju privlači jedno „ulje na platnu“, ali ne slika, već bukvalno plastična flaša od ulja zalepljena na platno!

- Rekli su mi - za zvezdicu u turističkoj ponudi grada moraš da se potrudiš da imaš neko umetničko delo, sliku, neko ulje na platnu... I mi napravili ulje na platnu!

Tu je i „plazma“ TV – stari televizor sa isečenim kartonom od kutije keksa na kom piše „Plazma“ (sve sa čipkom koju je heklala majka vlasnika!). A na zidu, između buradi (iz kojih samo što ne poteče, deluju verodostojno iako su zapravo od stirodura), i jedan više nego zanimljiv „viseći element“ sa fotografijama gostiju. Kao tablo sa maturantima.

- Kada nemamo šta da radimo, mi „visimo“ ovde! Šalim se. To su nam stalni gosti koji su želeli da se fotografišu. Pravila su jasna – ukoliko se neko ne pojavi mesec dana, fotografija se skida, i u narednom periodu mora da dolazi svaki dan nedelju dana da bi se vratio na „tablo“...

Gledamo fotografije, prepoznajemo lica... Otvoreno 2014, „Dvorište“ ulazi u desetu godinu postojanja. I poslovanja. „Opet neki jubilej“ – porčuje sagovornik, i dodaje:

- Ništa nije slučajno! U Suboticu sam došao na Dan grada, 1. septembra 1993, a 1. septembra 2023, u okviru proslave Dana grada, imao sam štand u centru! Posle tačno 30 godina – moj „jubilarni“ datum (dolaska).

Zaintrigirani neobičnim prezimenom, pitamo ga odakle vuče korene.

- Nisam se previše bavio istorijom, ali svi moji - i roditelji i deda, baka... rođeni su na ovim prostorima, u tadašnjoj Jugoslaviji, a koreni su slovački! Rođen sam u Bačkoj Palanci, tamo sam završio i srednju školu, a osnovnu – Pivnice, opština Bačka Palanka, jedna mala sredina, meni jako draga, gde sam živeo dvadesetak godina, imao lepo detinjstvo, društvo, uspomene kojima se rado vraćam. Sve što mi se (posle) dešavalo, ceo moj život dođe kao neka igranka između slučajnosti i sudbine! Specifičan je i sam moj dolazak u Suboticu i samo nastajanje cele ove priče - mog poziva (ugostiteljstva). I dalje ne znam da li je to sudbinski (pred)određeno ili slučajnost da se sve ovo desilo.

Nakon završene Srednje trgovačke škole, odlazi u vojsku (Beograd). Po povratku otvara novo poglavlje.

- Uvek sam težio nečemu višem, što u toj maloj sredini nisam mogao da iskažem, ali nisam znao šta ću da radim, u kom pravcu će to da ide. U tom trenutku imao sam dvadeset godina i jako želeo da budem samostalan i imam neki svoj dinar, da ne zavisim ni od koga. Rano sam ostao bez oca i to je nekako bio pokretač tog „nečega mojega“, motivacija da u narednom periodu nešto napravim, iza sebe ostavim. Moj obećani grad, grad koji sam tada najviše voleo, bio je Novi Sad, međutim, sticajem okolnosti, moj sadašnji kum počeo je da studira ovde, upisao Ekonomski fakultet, i onda sam odlučio da dodem u izvidnicu u Suboticu, da vidim kako je njemu, kako to ide... Možda da upišem fakultet, možda nešto drugo radim...

BUDE SVEGA... - „Od ponedeljka do subote kod nas bude svega: „Pivom protiv ponedeljka“ kada svira „Građanin Kejn“ (svakog ponedeljka već osam godina, svaka im čast na tome); utorak je bio predviđen za stand up i za to je zaslužan Srđan Olman, danas među prva tri stand up komičara u Srbiji (njegovi počeci su upravo ovde); sreda je predviđena za tematske večeri – imamo dva benda koja se menjaju (veče „Riblje čorbe“, „Zabranjenog pušenja“, „Balaševića“, „Azre“...); četvrtkom je kviz- imamo sponzore i delimo nagrade koje više i nisu (samo) simbolične (autori pitanja: Saša Papić i Sandra Maksimović); petkom su obično svirke - tiši zvuk (pošto smo u stambenom delu), ali odlična energija; subotom bude šareno: di-džej, svirke... Trudimo se da u okviru večeri autorske muzike damo prostora kantautorima i muzičarima iz Subotice i regiona. Jednom mesesečno imamo karaoke, jedinstven događaj – prvih nekoliko godina nije bilo odziva publike, a sada je to najposećeniji događaj! Sve nabrojano zasluga je (i) Silvana Vesnića, koji je sa mnom od prvog dana, u svim tim lepim i manje lepim stvarima... Nedelja je jedini slobodan dan (i moj godišnji u isto vreme), kada skupljam energiju i posvećujem se porodici“.

Pomenuti kum (Jan Ključik), takođe rodom iz Pivnica, živeo je u studentskom domu i pozvao ga „u goste“ – prošvercovaćemo te, pa da vidiš malo život Subotice – rekao je. I tako se desio prvi susret sa gradom koji će, slučajno ili namerno, postati njegov. Ali ne na način na koji su „kumovi“ zamislili.

- Tada nisu postojali mobilni telefoni, mi se nismo čuli jer sam hteo da ga iznenadim. Znao sam da on jedan vikend ostaje u Subotici, a drugi ide kući. I tu se desilo mimoilaženje - ja sam već krenuo za Suboticu i javio mu se iz Novog Sada, gde sam saznao da on taj vikend nije ovde! Nisam znao šta ću... On mi kaže – snađi se dva dana pa ćeš kod mene. I tu se desila slučajnost (ili sudbonosno nešto!): silazim na glavnu autobusku stanicu, nikog ne poznajem, i setim se dobrog druga iz vojske, Subotičanina Branka Zelića. Kako smo se razišli, nismo razmenili brojeve telefona, ali jesmo - adrese. Sledeći korak – zgrada „Vodovoda“, portir, pitam za deo grada, ulicu i broj, kako da dođem do tamo. Pošalje me prekoputa, onako zbunjen sednem u autobus broj 1, brojim stanice, kad u autobus ulazi Branko Zelić sa svojom tadašnjom devojkom! Evo, sad sam se naježio... Naravno da sam bio dobrodošao... Tražio sam posao, to je bilo vreme devedesetih, on je tada nešto radio na Buvljaku, donosio robu iz Mađarske... Pita me da li sam poneo pasoš; njemu pun, meni prazan - hoćeš da radiš kod mene? I tako sam počeo.

PIVOM PROTIV PONEDELJKA - „Mi smo ovde generalno svi pivopije i ponedeljkom se baš angažujemo (smeh). Jednostavno, stoji priča kako se ponedeljkom ništa ne dešava, a mi smo bili uporni da i ponedeljkom osmislimo program - u početku nije bilo nikoga, a sada baš volim taj ponedeljak („Građanin Kejn“ ima neku svoju ekipu) - nekada bude bolji neko vikend!

U tom trenutku imperativ je bio zaraditi novac, a studije su mogle da (sa)čekaju.

- Tu sam sa kumom, njegovim društvom sa fakulteta, upoznajem grad... Dok smo boravili po kafićima (a tu je tada bila baš zanimljiva priča: Korzo, prepuno lokala), meni se svideo poziv konobara, pitao sam se kako bih ja to mogao da radim... Primećujem oglas koji daje tadašnji restoran „Tifani“ - otvara se pozicija za dva konobara. Nikada ne radeći kao konobar, skupim snage (ja to mogu, ja ću to provaliti, ja to znam, ja to želim!), dolazim na intervju. Nas deset prijavljenih, i sutradan dobijem poziv da sam primljen! Pitam menadžera kako je došlo do toga da ja, bez iskustva, budem primljen na tu poziciju, a on mi jednostavno odgovori da su im otišla dva konobara - jedan se zvao Atila, drugi Zdenko. Atilu su primili i onda je ostalo da drugi budem ja! Slučajnost ili sudbina?!

U to vreme je jedan gospodin svakodnevno dolazio u „Tifani“ na ručak ili večeru.

- On se zove Goran Cvijović, bio je vlasnik „YU Festa“, gde sam silno želeo da radim. Znajući za to, šef mi je predložio da ga, kada dođe, ja poslužim (u međuvremenu sam prešao gore, u restoranski deo), potrudim se oko njega... Nije prošlo ni pola godine, Cvija me pita da li bih ja prešao... Tako počinjem da radim u „Festu“ i ostajem pet godina. Njemu sam zahvalan za mnoge stvari koje sam naučio vezano za ugostiteljstvo i posle preneo na moj sadašnji poziv, moj mali klub. Inače me ne drži mesto, to je bio moj najduži period rada na jednom mestu, ali nigde nisam odlazio tako da sam dobio otkaz, nego ostao dobar prijatelj. Menjao sam radna mesta: restorani, kafići, različit profil, ali uvek ista delatnost. Sveukupno, bilo je devetnaest promena! Lakše mi je da objasnim gde nisam radio! Pošto živim u naselju Gat, tu je blizu kafana „Šajo“ i nastala je pošalica na tu varijantu pa kažem da jedino nisam radio u „Bosu“, „Mek Donaldsu“ i „Kod Šaje“! (smeh)

Priča se nastavlja restoranom na graničnom prelazu Horgoš, koji vodi dve godine, da bi sa drugom Slobodanom Milijaševićem (sada pokojni) ušao u zajednički projekat („Public bar“).

- Želeo sam malo drugačiji klub, gledao sve prostore i onda se ovo prosto desilo! Slučajnost ili sudbina... Želeo sam da budem u centru, ali ne baš u centru pažnje, nego malo povučen, izdvojen - u dvorištu. Hteo sam da napravim neku retro priču - tu se se pojavili Miroslav Obradović i Vladica Pehar koji su mi pomogli i dan danas pomažu da bukvalno, uz pomoć štapa i kanapa, napravimo neku zanimljivu priču. Sve što možete da vidite na ovim zidovima, to je njihovih ruku delo! U početku je bilo jako teško, nismo znali kako da privučemo goste - mrzeo sam te stereotipe kada se na Korzou prikazuju ljudi da bi se prikazali, nerviralo me je samo to ispijanje kafe gde se kašičica žvaće ceo dan (i zbog ih ja u lokalu nemam)! Hteli smo da naši gosti ne budu slučaji prolaznici, već da razmisle, dođu ili - odustanu. Sada imamo i dosta prijatelja koji vole da popiju po koju više i onda kada se napiju, mi to zovemo ubistvo sa predumišljajem! (smeh).