SUgrađani: Zlatko Ilić - "Čitavog života bila je - muzika!"
Za njega kažu da je čovek – borac. Borac za andergraund i rok scenu u Subotici (ali i mnogo šire). Klub “Mladost”, koji vodi više od deset godina, jedna je od poslednjih oaza muzičke scene u našem gradu – reći će poznavaoci. Vrata ovog podrumskog prostora u Harambašićevoj ulici, rezervisanog isključivo za noćni provod, otvorio nam je u sunčani dan, puštajući tračak prirodne svetlosti na purpurnu boju zidova i nameštaja... Slika koja se retko viđa, pomislimo. I sam je noćna ptica – priznaje, dodajući da je to zbog posla kojim se bavi, i koji uglavnom podrazumeva svirke do kasno u noć (ili rano jutro). Zahvalni na prepodnevnom terminu koji je za nas izdvojio, ne časimo časa, i sa Zlatkom Ilićem, muzičarem i zaljubljenikom u istu, krećemo – in medias res, direktno u suštinu...
- Ja sam maltene ceo život u muzici i oko muzike. Čitavog života bila je muzika! Odakle počinje? Počinje od roditelja - sećam se kuće i singlica sa San Rema. Čačkaš i nađeš... Slušao sam svašta i sada slušam svašta - mene interesuje kvalitetna muzika, to nije žanrovsko pitanje.
Rodom iz Požege, u Suboticu dolazi na studije građevine, misleći samo na jedan semestar, kako bi bio siguran da će nešto upisati i time na neko vreme odložiti vojsku. Njegova “prva želja” i ljubav bila je arhitektura, smer koji je tada postojao samo na fakultetu u Beogradu, što je bio njegov krajnji cilj...
- Ali, kako to već biva, zaljubiš se u Subotici i onda tu i ostaneš! Da li je ta ljubav još uvek aktuelna? Kako da ne, da nije, pobeg’o bih odavno! Zaljubio sam se u ljude, drage ljude koje sam u startu upoznao i danas poznajem. Nije bitan grad, bitno je okruženje! Moj izbor su ljudi, ne grad. U to vreme rokenrol je bio lep, sretna vremena još kompletne Jugoslavije. Bio sam na trećoj godini studija, pa onda hajde na višu, ali kada sam video šta treba da radim, nekako mi nije odgovaralo, i nisam završio.
IMAM NEIZLEČIVU BOLEST – MATOR SAM - “Imam problem, neizlečivu bolest – mator sam! Korona me izlomila k’o đavo, prodisao sam tek pre mecec dana, nemam snage uopšte. Čitavog života navikneš na jedan ritam, imaš pomeren metabolizam - ja sam najaktivniji noću, i naravno da ne možeš nikako da vratiš neki normalniji ritam. Ne bežim od tog da sam noćna ptica, to druženje održava me vitalnim. Verovatno bih do sada bio u gerontološkom da nije toga!”.
Postao je član manje poznatih subotičkih bendova, svirao gitaru i bas gitaru, uživao u muzici, a onda su došla neka druga vremena...
- Teška i gadna, kraj 80-tih, kada je krenulo sve da se raspada i postalo je otužno baviti se ovim poslom. Odlučivao sam o tome da li ću gladovati ili svirati u – kafani! A nisam razmišljao samo o sebi, bila je tu i supruga... Sa te strane muzika mi se smučila! Bilo je - živi od deset prstiju. Radi bilo šta da možeš preživeti, nema sredstava, samo daj šta daš. I svirao sam četiri godine u kafani. Narodnjake. Bio je to najgori životni period posle kojeg sam zamrzeo instrument i prestao da sviram. Ali krenuli su video klubovi, CD klubovi, nabavljam opremu, otvaram “Flaj” (Fly), baveći se iznajmljivanjem i instaliranjem audio i video opreme, ozvučavanjem koncerata...
Kao proizvod i rezultat ove vrste posla, koji je iznedrio dragoceno iskustvo i još dragocenija poznanstva sa ljudima iz sveta muzike, 2009. godine došao je - Klub “Mladost”.
- Sasvim slučajno je došlo do te priče, klasična žvaka... Tražio sam prostor za koncert i setio se bivšeg bioskopa, sale gore, pa došao da razgovaram sa Marinom Jaramazovićem, tadašnjim direktorom OKUD-a “Mladost”. Ovo je bio njihov klupski prostor, zato smo i ostavili ime. Oni su bili u haosu, a ovo - teška rupa! Da ne kažem na šta je ličilo, bilo totalno nefunkcionalno, počev od sanitarnog čvora pa nadalje.
DOBAR DAN, 200 EVRA! - “Da je ovo čime se bavim profitabilno, verovatno ne bih vozio bicikl!” – kaže, uz smeh, i dodaje: “Šalu na stranu, autom nemam jer čitavog života sam u muzici – a od toga ne možemo pobeći – gde je muzika, tu je i alkohol! Još mi samo fali da vozim... Bolje da taksista nešto zaradi. Zato imam biciklu, i sad sam je uterao unutra, ne smem da ostavim ispred jer već pet su mi ukrali! Kada me vide na vratima “Venera bajka”, samo kažu – dobar dan, 200 evra!”.
Danas je kao sećanje na ta vremena ostao jedino zidni sat – kukavica, koja se nalazi iznad šanka.
- Ta kukavica je davno otkukala svoje, ali zatekli smo je tu i postavili na centralno mesto! Tu su detalji od kože, maske, slike, fototografije, ploče... Radilo se tu sve i svašta! Akcenat jeste na muzici i na autorskim bendovima, ali mi smo radili na tome da svakom damo priliku – bilo je i izložbi, promocija knjiga... Hajde da podržimo mlade bendove, autore, izvođače... i nikakvog ograničenja nije bilo, osim onog koje se odnosi na narodnu muziku. Uredan sam oko tih evidencija pa mogu da kažem da je zaključno sa 2019. godinom, nećete verovati, ovde nastupilo više od devet stotina različitih izvođača! To je ogroman broj, čak sam se i ja šokirao! I tu ne mislim na izvođače koji su više puta bili pa smo brojali svaki nastup, nego bukvalno RAZLIČITE izvođače. I to bez ikakve podrške, budžeta, samo stvar saradnje - sa nekim ljudima, sa nekim organizacijama. U stvari, ja sam svoje životno iskustvo, poznanstva, tu pretočio...
“Atheist Rap”, “Goblini”, “Ajsburn”... samo su neki od afirmisanih bendova koji je Zlaja (nadimak po kom ga većina zna) doveo u Suboticu, a tu je i ogromna većina novih, mladih, autorskih bendova.
- Sve je to iz nekih mojih prethodnih interesovanja izašlo jer, radeći ozvučavanje koncerata, stvorio sam tu tehničku potporu. Da toga nema, ovo bi bio ogroman ulog, nešto totalno neprofitabilno! I zato kažem da ovo nije posao, već pasija. Filatelija! Radim zato što volim! I sebe sam milion puta pitao - zašto, ali lepo mi je (smeh).
A pošto voli to što radi, nije mu teško da bude, kako kaže, devojka za sve, od haus majstora do organizatora.
- U suštini, ja sam u organizaciji, u posredovanju sa izvođačima, ali i u svemu ostalom što ide uz to. Moraš svašta raditi, servisirati opremu, menjati sijalice, jedino izbegavam da budem barmen! Ovo nije profitabilan posao da za svaki segment možeš angažovati nekog drugog...
A u poslednje vreme uspeh je bio i samo – preživljavanje.
- Bolje je o koroni i o ove dve godine ne pričati, pojeli su ih skakavci! Kada je ovaj posao u pitanju, moraš imati kontinuitet. Da pokreneš scenu, potrebno je mesec, možda dva... Ne možeš ti izigravati ne znam šta na ulazu i praviti selekciju, a ako propustim i pustim nekoga unutra, sankcije su bile prema meni, a ja te pare nemam. Zato je bolje bilo ne raditi.
KONSTRAKTA I LUKAS SU NEUPOREDIVI - “Mene izbor za pesmu Evrovozije ne zanima jer to je samo biznis, a šta mi mali, sitni, možemo da uradimo i šta da plasiramo, to je već neko drugo pitanje. Konstraktu znam kao pevačica iz “Zemlje gruva”. Ona i Lukas su neuporedivi! U svakom slučaju, meni je drago što ide ona, a ne Aca Lukas! Za neke prijatno, za neke neprijatno iznenađenje. Nešto se desilo, jako interesantna pesma...”.
I dok se situacija polako, ali sigurno (nadamo se) smiruje, “Mladost” je opet, posle duže pauze, otvorila vrata. Pitamo ga – kome.
- Naši gosti nisu samo mladi ljudi, već oni koji prepoznaju poruku, ljudi svih generacija. Neko kaže da smo poslednji bedem odbrane roka u Subotici. U tu problematiku ne treba ni ulaziti, to je užasna borba... U Subotici je situacija takva da maltene ispada da nam je “The Zoo” najmlađi bend! Nama se mladi, talentovani ljudi osipaju, odlaze - ne znam da li je tome kriv grad ili situacija. Ta ekipica koja je izašla iz Muzičke škole, mali Zvekić (Pavle) otišao na “Berkli”, Luka Malko u Beograd, znači nisu više tu! A ima ih brdo! Očigledno da im je grad neinteresantan, premali, da bi ovde mogli da se iskazuju i tu da budu. Retko ko se od tih talentovanih mladih ljudi zadržava u gradu.
Ipak, akcenat je na tome da je gradu neophodna i jedna ovakva vrsta scene. Ali...
- Trebaju ti velika sredstva da bi se na tom nivou moglo raditi. Zato je jako puno značila i znači ta tehnička podrška. Bendovi lakše dolaze jer kad ideš negde, treba “mrtvački sanduk” (opreme) da vučeš sa sobom! Ili da odeš samo sa instrumentom, što smanjuje troškove i lakše dolazi do realizacije.
NAJJAČA DISKOTEKA NA BALKANU - “Diskoteku “Lifka” vodio sam u najgore vreme, vreme inflacije, u doba kada ju je “Subotičanka” otkupila, i to je jedini period kada sam radio u nekoj firmi. “Lifka” je bila popularna, ne samo u Subotici, već na Balkanu, i živela od ljudi sa strane. Četvrtak, petak, subota, čak i nedelja (prepodne “Mlekoteka”, u podne “Tin parti”, a uveče žurka), po hiljadu ljudi na veče! Otišao sam pre zatvaranja, menjani su vlasnički odnosi, nije me više interesavalo. Povukao sam se, još mi je samo to falilo da se petljam tamo gde nisam želeo!”.
Za suprugu (Vrbašanku) kaže da mu je velika podrška. Nikada se nije konkretno bavila muzikom, ali jeste uz muža, tako da je muzika, ne godinama, već decenijama – i njen život.
- Jako je važno imati nekoga na koga se možeš osloniti, ko će ti pomoći, osoba od poverenja. A ono najbolje što sam (što smo) u životu napravio, jeste moj sin, za kojeg kažem da je IT manijak! Štreber - verovatno na mamu (smeh). Asistent je na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu, radi, priprema doktorat... On je možda jedino čine se ponosim! I odvratio sam ga od bavljenja muzikom, ali za divno čudo, pre dve godine počeo je da pokazuje interesovanje za gramofon, za ploče, i to je razlog što sada ponovo skupljam kolekciju! Do sada sam je osam puta skupljao, ali dugo bio podstanar i uvek ih rasturao, nisam mogao ploče da selim... Sada imam jak motiv.
