SUgrađani: Zoltan Šagi - "Vratiti ljudima životnu energiju, sliku bolje budućnosti - to je uspeh"

Tekst koji se objavljuje uoči novogodišnjih praznika po pravilu bi trebalo da ima pozitivnu notu - toplu kao kuvano vino i mirisno kao narandža i klinčići u njemu. Priča koju popiješ naiskap i odmah poželiš još jednu! Ova koju vam serviramo, s obzirom na specifičan posao kojim se naš sagovornik bavi, nije takva. Ima u njoj i malo gorkog, i malo tamno zelenog, ali takav je život. “Se la vi” -  što bi rekli Francuzi… A ko to bolje zna od čoveka koji svakodevno ponire u (ne)istražene dubine ljudske psihe, tražeći lek i nudeći izlaz iz borbe koju vodimo sa vlastitim demonima?! Primarijus dr sc. med. Zoltan Šagi, specijalista neuropsihijatar, jedan je od onih tihih, ali stručnih pomagača (u pravom smislu te reči) - pomoć u teškim situacijama koje se jednostavno dese, ne gledajući u kalendar, ne birajući vreme ni mesto. Za praznike, ili pre i posle njih. Ali dobro je znati – rešenje postoji.

-    Čovek je društveno biće, i pogotovo u ove praznične dane treba da izbegava samoću, da bude u kontaktu sa ljudima, da ne ostane sam. Treba da zaživi komunikacija! I ako primeti nešto drugačije, da nije onako kako je navikao sebe da doživi, da potraži pomoć. A drugi mogu da pomognu na taj način što će se okrenuti tim ljudima koji su sami, uspostaviti komunikaciju, pričati, razgovarati, pitati da li im je nešto potrebno, pomoći… Ići u tom pravcu da ne dođe do tužnih ishoda. Ali treba znati - samoća nije uvek patološka, bolesna pojava. Nekada je i potrebno da budemo sami (sa sobom).

Nije sramota potražiti pomoć – glasi rečenica koju treba imati na umu.

-    Sposobnost čoveka da drži pod kontrolom svoje psihičko stanje se stiče - mi to naučimo, ali u kasnijim periodima života kao da zaboravimo. Kada primetimo da se naše psihičko stanje, raspolaženje, menja, treba da se okrenemo sebi, da radimo na sebi, da razrešavamo to problematično psihičko stanje. A kada to ne možemo sami, da se obraćamo instancama gde se to radi. U poslednje vreme tu ima pomaka ka boljem (decenijama već pratim) - ljudi se danas slobodnije obraćaju za pomoć na psihičkom planu nego ranije, ali i dalje treba naglašavati - ako postoje neki psihički problemi, isto kao i kod telesnih, idem u tom pravcu gde se može potražiti pomoć!

PROCENAT VISOK, BROJ U PADU - “Dosta sam se bavio i sada pratim tu pojavu – stopa samoubistava na ovim područjima. Izdao sam i dve knjige na tu temu. Činjenica je da je ta pojava i dalje rasprostranjena, procenat je i dalje visok, mada se broj popravio - smanjio se. Kada sam krenuo to da pratim, praktično smo bili na prvom mestu svetske rang liste (mislim na severni deo Vojvodine: Subotica, Horgoš, Bajmok..., ali i južni deo Mađarske, bivše područje Austrougarske). Sada smo na petom mestu, malo se poboljšalo stanje. Da li se može objasniti? Ne. Tačnije, konkretno ne može, to je praktično višeuzročna pojava, ima više segmenata, ima i tradicije vezane za ovo područje koje je na neki način rizično”.

Rođen je u malom mestu Toba kod Kikinde. Završava Srednju medicinsku školi u Senti i Medicinski fakultet u Debrecenu, Mađarska.

-    Odakle interesovanje za medicinu? Teško pitanje. Jednostavno je došlo, praktično se probudilo u meni, nisam ga nasledio iz familije – ni uže ni šire. Na neki način shvatio sam važnost ljudskih odnosa, komunikacije, bliskosti… Kada sam završio fakultet, pitao sam se kuda dalje, ukazala se mogućnost specijalizacije – iz hirurgije ili neuropsihijatrije, odabrao sam neuropshijatriju, završio u Novom Sadu, i posle još jednu – psihoterapiju u Beogradu, tako da danas imam dve specijalizacije.

Iako je studirao u inostranstvu, onda je, naglašava, moda bila da se čovek vrati (u međuvremenu se dosta toga promenilo), i zato ga je prvo radno mesto čekalo u Specijalnoj bolnici za psihijatrijske bolesti u Novom Kneževcu, da bi ga u Suboticu dovelo upražnjeno mesto u Opštoj bolnici, gde je radio punih dvadeset i pet godina, između ostalog i kao načelnik odeljenja za psihijatriju.

-    Ima tri godine kako nisam u Bolnici - od 2021. zvanično sam u penziji, ali poslednjih dvadesetak godina paralelno sam obavljao i privatnu praksu, i to je aktuelno i danas (u poliklinikama “Badavi”,  “Sente”, “Medik”). Godinama sam radio u školi, predavao neurologiju i psihijatriju u Srednjoj medicinskoj, pa u Visokoj školi strukovnih studija, a sada sam predavač na fakultetu Univerziteta u Pečuju. Da li sam se umorio? Ne! Činjenica je da ima posla od jutra do mraka, od ponedeljka do petka, i prepodne i popodne, i možda bi bilo dobro da imam malo više vremena za pisanje – ima tema koje bih želeo da stavim na papir, za to sada nemam dovoljno vremena, ali mislim da će doći i taj dan...

UMESTO ČESTITKE – NE ZABORAVITE KO STE! - “Civilizacijski procesi donose sa sobom povećan nivo stresa. Dominira stres, tu su napeta stanja, depresija, poremećaji spavanja, pogoršavanje tih velikih psihoza… Na brzinu kojom je taj nivo stresa stigao, u svakodnevnom životu još nismo uspeli da se prilagodimo pa imamo puno problema sa razrešavanjem tih stresnih situacija. Napeti smo, nestrpljivi, brzo gubimo strpljenje pa budemo impulsivni, budemo neljubazni, pa se pojavljuju neljudski oblici komunikacije, gubi se na ljudskosti. Ljudi ne znaju da razrešavanju te povećane stresne situacije, konflikte. To je vrlo komplikovano. Zašto samo da ta opcija vlada u ljudskom društvu, zašto mora da se pogoršava komunikacija između ljudi, zašto smo manje ljubazni kada je čovek prirodno prilagodljivo biće, zna da bude ljubazan i kulturan, da pruža podršku, da prihvata različitosti?! Ta opcija ponašanja stoji ljudima, treba je samo aktivirati”.

Ipak, dokaz da ni u pogledu pisanja nije sedeo skrštenih ruku (naprotiv!), jeste četrnaest izdatih knjiga – teme psihološke, ali namenjene široj populaciji. Sve ih je ilustrovao njegov veliki prijatelj, subotički umetnik Šandor Kerekeš (Keš!), za kojeg ga vezuje višedecenijsko prijateljstvo. “Ono što ja verbalizujem, on oslika, i tako se mi nađemo…” – objasniće. A kako objasniti (osetiti) one trenutke kada doktor pomogne pacijentu u situaciji kada mu je pomoć nophodna, i kako doživeti i preživeti one druge, bolne momente, kada problem na koji stručnjak naiđe, prevazilazi njegovu stručnost…

-    Kada uspemo da vratimo život čoveku koji je krenuo da ga odbaci od sebe, to je veliki uspeh - rezultat našeg nastojanja, rada. Vratiti depresivnim ljudima tu životnu energiju, sliku budućnosti - to je veliki uspeh! Ali kada naiđete na takve situacije, takve bolesti kada su prognoze vrlo loše, i trudite se, ulažete sebe, a onda, na kraju, ipak izgubite, to je velika bol - spoznaja da čovek ipak nije svemoćan. I mora da shvati da ima svoje granice. To je najteže - simbolično ili doslovno izgubiti pacijenta.

Kako se oporaviti u takvim i sličnim situacijama, da li je “reset” moguć i u kojoj meri?

-    Moguće je, ali čovek zaista treba dosta da uloži u smislu rada na sebi, to je proces, nešto što se uči. Empatijske sposobnosti ima svako ko se bavi ovom pomagačkom profesijom, ali mora da nauči gde su granice i da ne može da utiče na ono što se izvan tih granica dešava. Mora da bude blisko sa tom situacijom, ali i da održava određeno odstojanje, da se ne poistovećuje sa tim emocionalnim stanjima, nego se zadržava pored… Šta me opušta? Neka drugačija atmosfera u odnosu na tu raniju gde sam se nalazio sa patologijom, sa bolesnim osećanjima. Menjam sredinu! Muzika jako dobro deluje u tim trenucima - o tome je puno pisao jedan fantastičan čovek, američki psihoterapeut, prof. Jalom Irvin. Slušam klasičnu muziku, to smiruje; tako se stišava uzburkano psihičko stanje; uključujem se u druge emocionalne tokove i na takav način odmaram od onog što sam tokom dana proživeo…

Osim što sluša (kvalitetnu) muziku, i sam svira. Uz sviranje odmara. Njegov instrument je violina (završio je muzičku školu). I čita. Mnogo. Studiozno. Ali kada u posetu dođu unuci, sve navedene aktivnosti padaju u - drugi plan.  

-    Moja supruga, poreklom Kanjižanka, takođe je medicinski radnik - medicinska sestra u penziji, zajedno smo radili na odeljenju psihijatrije u Opštoj bolnici, upoznali se ranije. U braku smo trideset i pet godina, i ona i ja imamo decu iz prvog braka – znači troje dece i sada već šestoro unučadi! Moja ćerka ima dvoje dece, živi u Budimpešti. Nije krenula očevim stopama, studirala je pedagogiju. Okupljamo se kada dođu u posetu, a tradicionalno na mom rođendanu, prvog dana proleća, 21. marta, kada smo svi zajedno.

Godine rada i iskustva donele su mu i brojna priznanja, od kojih će istaći odlikovanja Lekarskog društva Vojvodina i Srbije, čiji je član, ali odmah će dodati da ga ova vrsta pohvala ne interesuje toliko “koliko ću da budem od koristi, da nešto dam, da podržavam, da ljudi kojima je to potrebno, prihvate moju pomoć”. Jer to je ono najvažnije. I najvrednije.