SUgrađani: Zoltan Šifliš - "Ko se nađe u mom društvu, odmah se 'zarazi' filmom!"

Ovoga puta on nije taj koji drži kameru u ruci. Režira. Smišlja zaplete i kraj... Fokus se pomerio, i sada je u kadru - on. Pod sunčevom svetlošću kao pod reflektorima, snimamo priču o njegovom životu, trudeći se da zabeležimo ono najbitnije. I dok se odmotava nevidljiva filmska traka, Zoltan Šifliš, poznati i priznati reditelj (dokumentarnih) filmova, u prepoznatljivom kožnom prsluku kao neizostavnom delu svog autfita, ipak nije glavni glumac. Jer biografija se ne glumi. Ona se – živi.

- Ako sam dobro računao, moja porodica je na ovim prostorima već 18 ili 19 generacija. Moji preci u ove krajeve došli su iz Lotaringije, najverovatnije iz regije Elzasa. Moj predak Johan Šifliš došao je kao geometar u vreme kada je iz seoske sredine počeo da se razvija grad. O tome svedoči dozvola, povlastica Grada Subotice, izdata 1743. godine na latinskom jeziku, za izdavanje boravišne dozvole. Šifliš (Shiffliss ili Schiflis) je nemačko prezime, i žao mi je što ne govorim nemački. Većina Šifliša bavila se trgovinom, bili su advokati i lekari, normalno, bilo je i radnika. Naša porodica poznata je i po tome što je donirala formiranje prvog mađarskog kulturnog centra (“Nepker”) – o tome svedoči i tabla sa imenima, među kojima su i moji preci.

SOPSTVENI LEKARI - “Naš grad ima puno zanimljivih lokacija, zgrada, sve te ulice imaju priču... Palić takođe. Mislim da je jako bitno u ovim teškim vremenima, kada su ljudi i egzistencijalno i psihički opterećeni, i često ni ne znaju zbog čega su loše raspoloženi, što naša sredina, bar u tom fizičkom smislu, može da pruži pozitivnu energiju. Ali tu enegiju moramo i mi sami da osvajamo, te korake neće lekar prepisati, mi moramo da budemo sopstveni lekari, da otkrijemo šta je ono što nam ulepšava dan”.

Njegov otac, Bela Šifliš, zvani Dade, po struci mašinski tehničar, u duši sportski tip – aktivno se bavio fudbalom. Upravo to ga je zlosrećne 1945, spasilo sigurne smrti, kada su ga čuvari prepoznali: “Mi smo navijali za tebe, a sada si tu...” – rekli su.

- I hvala bogu, pustili su ga! On je imao puno prijatelja i Srba i Hrvata među fudbalerima, i jako dobro govorio srpski, pa je shvatio koliko je to važno. Zato me upisuje u Osnovnu školu “Osma vojvođanska udarna brigada” u odeljenje na – srpskom nastavnom jeziku koji sam ja tada jedva znao! Na sreću, imao sam učiteljicu koja me je volela - bio sam privilegovan jer je dolazila biciklom po mene, stavila me na sic i tako nosila. Sve je činila da ne bih doživeo šok, da bi me čuvala. To nikada neću zaboraviti! A samo da ilustrujem to koliko nisam znao srpski - bio sam prvi razred, izašli smo na odmor i negde u dvorištu izgubio maramicu. Moji školski drugovi je nađu i, naravno, daju učiteljici. Ona je podigne i pita - čija je, a ja stojim i ćutim jer nisam znao da kažem da je – moja!

TREBA JOŠ IZGURATI... - “Nedeljno dva-tri puta odlazim na Palić, da bih očuvao kondiciju. Obiđem dobar deo pešačke staze, pet-šest kilometara u jednom pravcu. Izađem i kada je mećava! Kontrolišem se otkad sam postao ovako mlad (smeh). Za sada nije loše, ali trebalo bi još izgurati. Vidite kako nam prijatelji odlaze...”.

Iako je počeo praktično od nule, jezik je ubrzo savladao i danas zna koliko je to vredelo. Srednju školu (Ekonomska) ipak upisuje na maternjem, mađarskom jeziku. Nakon završene više škole, stiče zvanje nastavnika jezika društvene sredine. Skoro punih deset godina srpskim razrednima predavao je mađarski, radeći u školama u gradu i okolini. A paralelno sa tim, jača i njegova ljubav prema filmu...

- Već tada sam se bavio filmom kao amater u subotičkom Filmskom (kino) klubu “Lifka”. Učlanio sam se kao mlad dečko, počeo da se upoznajem sa filmom, filmskim jezikom... I napravio prvi film u životu: “Subotička električna munjevita željeznica”. Inspirisalo je to što sam se kao dete često vozio (otvorenim) tramvajem na Palić. Iako su ga ukinuli, sticajem okolnosti tramvaji se nisu gubili iz mog vida! U ulici gde stanujem, pored peštanske pruge, kod prve bokternice, baš ispred naše kuće, bio je otpad za sva ta vozila. Te tramvaje. I ja sam se ujutru dizao i kada otvorim prozor, suočavao se sa tramvajima koji više čak nisu imali ni točkove, nego bili podupirani nečim, kao neka jadna bića... I setim se da bih jedan mali filmski esej mogao o tome napraviti. Maštao sam o tome kako ja oživljavam te tramvaje... Iako amaterski, film je bio toliko uspešan da sam sledeće godine na Muđuklupskom filmskom festivalu, osvojio Zlatnu kameru Subotice ’74. I danas je imam.

Bila je ovo samo uvertira u sve što sledi. Ređaju se filmovi, smenjuju festivali, gomilaju priznanja. Nemoguće je, u ovako ograničenom formatu, nabrojati sve što čini bogatu karijeru.

- Od mnogih domaćih i inostranih festivala na kojima sam učestvovao, izdvojio bih Međunarodni filmski festival održan u Berlinu i Parizu (SEE film FEST) 2016. godine. U takmičarskom programu učestvovali su filmovi zemalja jugoistočne i srednje Evrope - više od 50 igranih, dokumentarnih i animiranih filmova iz petnaest zemalja. U takmičarski program ušlo je svega pet dokumentarnih filmova, među ostalima i moj dugometražni film “U vrtlogu”. Program i cilj festivala bio je da pruži uvid u realnu situaciju i uslove života, aktuelnih društvenih, političkih i etničkih aspekata zemalja učesnica, kao i njihov filmski odraz. Za mene je to bilo veliko priznanje. Na zidu mi visi i plaketa iz 2011. godine, kada sam dobio najznačajniju nagradu za filmsko ostvarenje u Mađarskoj “Bela Balaž”, o čemu nisam ni sanjao! Zahvaljujem se i Gradu na nagradama “Pro Urbe” i “Dr Ferenc Bodrogvari”. Ni sa te strane ne mogu se požaliti – nisam nezadovoljan, sretan sam, i svim mladim kolegama koji se bave filmom, želim da to isto postignu…

SKICA JEDNE PORODICE - „Prva važna prekretnica u mojoj takozvanoj filmskoj karijeri bila je 1981. godina, kada sam sa filmom „Skica jedne porodice“, prešao nivo amaterskog filma. S jedne strane, zato što sam u ovom filmu prikazao uslove života i teškoće jedne subotičke radničke porodice. Drugo, zato što sam ovaj film snimio na S 8 mm filmsku traku - dužina je dostigla 50 minuta. Tada se tako dugačak film mogao snimiti samo 16 mm tehnikom. Ovo je u to vreme bilo retko dostignuće. Treće, film prikazan na Tribini mladih u Novom Sadu, izazvao je veliko interesovanje struke i tadašnjih medija. Tada sam dobio prvu, za mene tada veoma važnu pažnju javnosti”.

Zanimljivo je da su svi filmovi koje je radio, vezani za porodicu i porodična dešavanja, a značajno mesto u sazrevanju i izboru tema mladog autora odigrala je sociografska filmska radionica u Bačkoj Topoli, čiji je duhovni otac i koordinator bio. U četiri dugometražna dokumentarna filma dotakao se i obradio značajne teme posleratnog perioda, vezane za mađarsku zajednicu u Vojvodini. I trenutno radi na jednoj:

- Tema mog novog filmskog projekta, celovečernjeg dokumentarnog filma “Smrt golmana”, je 75 godina zaboravljena priča o jugoslovenskom i mađarskom fudbalskom golmanu Gezi Šiflišu, petostrukom reprezentativcu Kraljevine Jugoslavije i olimpijcu... Cilj mi je da ispričam jednu do sada nepoznatu priču o sportskoj karijeri u obe države, da rekonstruišem život i otkrijem činjenice i okolnosti koje su dovele do stradanja 1947. godine...

DIVAN SVET - “Subotički omladinski filmski forum bio je tribina na kojoj se nakon filma vodio razgovor na neku određenu temu. Gosti su bili ljudi iz sveta filma: reditelji, glumci, ali i ugledni sociolozi, filozofi, politikolozi, publicisti, kulturni radnici iz cele Jugoslavije! Tu sam upoznao pokojnog Ljubomira Đorđevića, novinara, sociologa, dr Ferenca Bodrogvarija, profesora, i mnoge druge. Ovde otkrivam kompleksan i divan svet i moć filma...“.

Ono što je, kako kaže progutao zaborav, a na šta je ponosan, jesu godine provedene u “Narodnoj tehnici” Subotica, u asocijaciji za obrazovanje i kulturu, gde je radio i kao koordinator filmskog i foto-kluba “Lifka”, kreirajući jedinstveni video filmski obrazovni program. Ne treba i ne sme da se zaboravi ni njegova uloga pri osnivanju manifestacije koja je odavno nadrasla lokalne okvire – Međunarodnog filmskog festivala na Paliću, čiji je jedan od inicijatora bio, kao i dugogodišnji član Saveta, selektor mađarskih filmova. Po napuštanju “Narodne tehnike”, sa suprugom Klarom i kolegama, formirao je dopisništvo za mađarsku televiziju, zaduženo za dnevno informisanje.

- Moja supruga je, kada smo se upoznali, radila u oblasti zdravstva, ali ko se nađe u mom društvu, odmah se zarazi filmom! U pozitivnom smislu. Ona je danas jedna od urednica na mađarskoj televiziji MTV1. Imamo tri ćerke, a nedavno sam postao deda i na to sam ponosan – srednja ćerka ima blizance. Najmlađa ćerka je u Pešti, studira pozorišnu režiju, dok je najstarija u Austriji, radi u jednoj privatnoj firmi. U šali kažem da imam i jednog usvojenog sina – to je Branko Ištvančić, jedan od najuspešnijh redatelja današnje hrvatske srednje generacije. Njemu sam bio razrednik u Tavankutu. On živi u Zagrebu, ali čujemo se skoro svaki dan, danas smo već dva puta preko “Skajpa” razgovarali. Svakog vikenda pijemo jutarnju kafu i rakiju, kao da smo jedan kod drugoga!