SUgrađani: Zoltan Tamaš - "Svoj san ne sanjam, ja ga - živim!"

Eksponiranje mu definitivno nije potrebno. Posao teče svojim tokom: u Subotici, Beogradu, drugim zemljama - prvoj, drugoj, trećoj... devetoj. Razgovor za lokalni sajt ne utiče na procente i grafikone - oni se već odavno dobro kotiraju. Zato smo mu zahvalni na tome što je u predvečerje (još) jedne uspešne godine odvojio vreme za nas - za čitaoce kojima ne donosimo priču o biznisu, već u vidu posluženja serviramo mali novogodišnji intermeco o čoveku koji je imao dovoljno smelosti, znanja, pa i ludosti, da u jednom trenutku svog života rizikuje sve da bi dobio – nešto. To “nešto” danas je veliko kao planina, a naš sugrađanin Zoltan Tamaš, preduzetnik i ugostitelj, ne namerava da prestane da se penje po njoj. I ne, nema krila. Čvrsto stoji na zemlji. Samo snovima ne dozvoljava da pobegnu...    

-    Rođen sam u Subotici, išao u OŠ “Kizur Ištvan”, u to vreme srpskohrvatski razred – pozitivno za nekog ko je iz mešovitog braka, Mađar i Bunjevac. Potičem iz jedne skromne porodice. Otac mi je radio u fabrici elektromotora “Sever”, a majka u laboratoriji u fabrici “Zorka”. Na raspustu su me na mesec dana slali u Temerin, kod dede sa tatine strane - njegov zadatak bio je da samo mađarski (sme da) priča sa mnom! Zahvalan sam mu na tome. Interesantno, i jedan i drugi pradeda imali su svoje kafane! Jedan u Temerinu, drugi u Subotici. Naravno, sve su izgubili, rat – jedan, drugi, ali negde u mojim venama to je ostalo. Zašto to govorim? Zato što sam trenutno suvlasnik četiri restorana u Beogradu. To se, hvala bogu, ne zna (smeh). Pradedinim stopama...

Od detinjstva je voleo sport. Profesionalno se bavio hokejom i tenisom, što je, ispostaviće se, sjajna osnova za (poslovne) izazove koji će uslediti.

-    Još sam bio osnovac kada je izbio rat pa odlučujemo da se preselimo u Segedin, gde nastavljam školu. Za svaki čas i svaki predmet morao sam da učim napamet, zato što na mađarskom sve te definicije: matematika, fizika, hemija... nisu isto glasile, a shvatio sam da smo u osnovnoj školi i istoriju “naopako” učili – kod nas krećete od Jugoslavije (u to vreme) pa dolazite do kontinenata, a u Mađarskoj na kraju ostaje - Mađarska! Upisujem Sportsku gimnaziju “Sečenji Ištvan”, gde sam se bavio rukometom (to je bila obaveza), ali sam i dalje išao na teniske turnire. U to vreme već sam prestao da treniram hokej.  

Posle srednje škole, nepunih godinu dana provodi u Njujorku, kod druga kojeg upoznaje preko tenisa. To prijateljstvo traje.

-    Zanimljivo je da sam za to vreme živeo u domu iranske kraljevske porodice - pradeda mog prijatelja je bio šah (porodica Kvadžar). Oni su se razbežali po čitavom svetu i u Americi već mnogo skromnije živeli, što ne znači da su bili siromašni, ali nije to poenta priče, već prijateljstvo koje je do dan danas ostalo! Bili su čak i na mojoj svadbi, dolazili nekoliko puta! Lepa priča o prijateljstvu. Životna. Razmišljao sam o tome da ostanem u Americi, igram tenis, budem trener, međutim, shvatio sam da je to zemlja Koka-kole i hamburgera, a ja sam hteo mnogo šire...

KULTURNI HEDONIZAM - “Meni je hedonizam, kulturni hedonizam, veoma važan. Umetnost, tompusi, skijanje, džez i francuska vina! Pošto smo u nekom italijanskom restoranu pili veoma lepa i kvalitetna vina, pitao sam se zašto da pijemo kod drugog, a ne kod nas?! Tako smo otvorili restorane... Hotel “Artist” je plod moje ljubavi prema umetnosti. Tu je nekoliko stotina umetničkih dela i ova postavka se stalno menja. Godinama kupujem po aukcijama, sajtovima... Imam kolekciju. Obožavam tu modernu, contemporary umetnost. I kada dođe neko ko me (jako) nervira, i kaže – joj, koliko tu ima slika, odakle; odgovorim mu – znate, ja sam iz jedne izrazito bogate porodice, imali smo jednu sliku na zidu: ogromnih dimenzija, pejzaž. Mi smo to prošvercovali u Segedin i tamo je stajala u garaži, sve dok jednog dana nisam shvatio da je to – foto-tapeta! (smeh)”.

Vraća se u Mađarsku, u Segedinu upisuje fakultet – studira lingvistiku, odsek slavistika. Na konstataciju kako pravilno akcentuje imenicu “škola” (često pogrešno izgovaranu), reći će: “Smatram da pravilan naglasak krasi čoveka pa pokušavam da ne otežem, odugovlačim reči...”. Iako je znanje ostalo, fakultet nije završio jer je posle treće godine počeo da - radi.

-    Pitao sam se - biti profesor ili učitelj u nekom selu pored Segedina... Jer, kada završite slavistiku, šta sam drugo mogao?! Shvatio sam da to nije profesija kojom želim da se bavim. Istog dana dobio sam ponudu za dva posla –  prvu od jedne od najvećih građevinskih firmi u Mađarskoj (Kesz) - izgradnja graničnog prelaza Horgoš (gde bih ja bio neki menadžer, vođa projekta, zbog znanja jezika), a drugu od kompanije “Goodwill Pharma” - menadžer personalnog treninga (ideja je bila da preko mojih kontakata, poznanstava sa sportistima, pripremamo ljude na preoperativne ili postoperativne stadijume, gde morate da smršate, dođete u kondiciju...). Taj projekat se zvao “Goodwill Medical Training” i ja sam bio vođa. Zadatak je bio da okupim mlade sportiste koji bi držali personalne treninge, jedan na jedan, sa pacijentima. Međutim, ubrzo shvatamo da bih mogao i neke druge stvari da radim, tako da sam posle samo mesec dana već bio u Indiji! Išao sam da ugovoram poslove za jedan veliki portfolio infuzionih rastvora, da bih posle toga vodio tim od dvanaest ljudi, postao product ili sales manager - tu mi je posao bio da kontrolišem saradnike koji promovišu lekove u apotekama na celoj teritoriji Mađarske, da bih posle postao product manager jednom poznatom brendu – sve u okviru “Goodwill”-a.

Sve navedeno trajalo je godinu i po dana, da bi se jednog dana odvažio, prišao šefu i postavio mu krajnje neobično pitanje...

-    Pitao sam ga da li bi on meni prodao deo firme! Začudio se, ovakvo pitanje nije očekivao! Prodao sam svoj automobil, svoj lični stan, uzeo zajam od prijatelja bez kamate i kupio 1,3 posto (i slovima: jedan zapeta tri posto) “Goodwill Pharma”-e! Ali taj čovek je u tom trenutku shvatio da sam ja voljan da sve što imam uložim u JEDAN ZAPETA TRI POSTO nečega što nikakav finansijski benefit ni za mene ni za njega nema! Ali motiv je bio sam događaj i čin posedovanja.

NI JEDNOG POSTUPKA SE NE STIDIM - “Na Zapadu je normalno da se čovek hvali, a kada se hvali ovde, u svom gradu, to je maltene kažnjivo! Naš model je da čovek treba da se stidi svog uspeha... Poenta je da se ni jednog svog postupka ne stidim i to je toliko dragoceno! Od početka do kraja sam “trekingovan” - to znači da svaki moj postupak, svaka godina, svaki mesec, svaki dan, kod mene je proverljiv. Živim svoj život i ne osvrćem se nazad jer od toga nema ništa!”.

Niste se plašili takvog rizika – pitanje koje se nameće.

-    Plašio?! Imate dvadeset godina, i svoj stan, “Audi A4”, prijatelja koji vam pozajmljuje novac bez ijedne pare kamate! To je smisao. I naravno jedna ogromna smelost, ali kada ste mladi, šta vi znate šta je strah ili šta je rizikovati, pojma nemate! A taj stan i taj automobil zaradio sam preko tenisa. Da li sam imao viziju? O farmaciji nisam znao ništa, samo toliko da se lekovi prodaju u apoteci! Nisam imao ni znanje o tome koje sve bolesti postoje – hvala bogu, nisam bio bolestan pa nisam ni morao da znam, tako da me taj deo nije motivisao. Motivisala me je činjenica to ovaj posao ide sa putovanjima, kongresima, seminarima...

U Mađarskoj je i dalje ostao manjinski vlasnik firme, ali vrativši se u Srbiju (posle deset godina), u saradnji sa “Goodwill”-om, osniva firmu sa mnogo većim procentom.

-    To je bilo 2003 – internacionalna kompanija sa sedištem u Subotici. I tu su mi opet pomogli kontakti koje sam stekao preko tenisa – u suštini, meni je tenis u startu dao sve i smatram da sam uspeo zahvaljujući sportu, jeziku i smelosti. Ništa ja nisam pametniji od bilo koga drugog. Moji roditelji su ovde bili na dobrom glasu i mene je ta njihova pozitivna karma mogla da vrati, eruptira na isti put kao da nisam ni otišao! Oni su ostali u Segedinu, otac više nije živ, a majka se kasnije vratila u Suboticu. Ali to što su oni tokom života izgradili oko sebe, ja sam mogao bukvalno sutradan da nastavim!

TRČIM ZA LETOM - “Možda najlepša stvar (sem moja porodice) jeste to da sam proputovao nekih 65 zemalja sveta! U sećanju će ostati pijaca antikviteta u Lilu, Francuska, i predivno putovanje u Vijetnam, Kambodžu. O tome bih mogao da pričam do jutra! Ja sam već unapred (o)smislio penzionerske dane - voleo bih da ih provodim na četiri mesta, jedno je svakako Trst, druga su u nekim drugim državama. Vezano je za godišnja doba  - trčim za letom..”.

Iako ne kreće od nule u smislu poznanstava i bliskosti sa ljudima, na finansijskom planu u tom trenutku situacija je bila nešto složenija...

-    Nekih godinu dana svaki dan putovao sam na relaciji Subotica - Segedin, i jednom, kada sam shvatio da ne mogu da provodim pola života na graničnom prelazu, iznajmio sam stan u Subotici. Mi ovde više nismo imali ništa... Istog dana kada sam iznajmio stan, kupio sam dušek na kojem sam spavao, televizor i frižider; da bih ujutru shvatio da se, pošto nemam ni ogledalo, na poleđini CD-a Erika Kleptona (unplugged) mogu obrijati! Na taj način počeo sam svoju karijeru u Srbiji...

Ostalo je, možemo reći, istorija. Danas je generalni direktor i suvlasnik Kompanije “Goodwill Pharma”, suosnivač Udruženja proizvođača generičkih lekova (“Genezis”) koji je do sada u Srbiji i regionu registrovao više od sto lekova i isto toliko suplemenata; nominovan za preduzetnika godine, vlasnik hotela, restorana...  Pitamo ga – u čemu je tajna?

-    O tome ne razmišljam, formula je da sve radim isto, sve pokušavam kvalitetno. I mislim da onaj tamo od gore vidi sve... Dobro se dobrim vraća i čim vam je svaki dan u nekim pozitivnim mislima, teško da će vas nešto loše strefiti. Ali nije da toga nije bilo. Kad smo već kod nečeg lošeg, uspeo sam da na avionu Budimpešta - Njujork dobijem vertebralnu disekciju, da bih posle ponovo učio da hodam i pišem! Dolazi do začepljenja vertebralne arterije i mozak ne dobija više oksigena – nastupa paraliza desne ruke, noge... To je trajalo nekoliko meseci.

Ni na poslovnom planu dani nisu prošli (i ne prolaze) bez teškoća. Pogotovo u početku.

-    U to vreme zastupam inostrane farmaceutske firme, a kada suviše dobro radite, onda te velike multinacionalne kompanije dođu i zahvale vam se! Sa jednog dana na drugi; i onda počinjete od nule. Da li mi se to desilo? Samo tri-četiri puta (smeh).

(NE)SKRIVENI MUZIČAR - “Moj otac Zoltan imao je svoj bend (“Voz”). Od njega sam naučio da sviram gitaru, a otac Mihajla Kovača, čika Kovač učio me je da sviram klavir. U Segedinu sam čak imao i svoj bend  - “TBC” (Tamaš Blues Company). Sada sam široko u biznisu, vreme ne dozvoljava da se više bavim starim ljubavima u kojima sam uživao...”. 

Veći deo njegovog, kako kaže biznisa, danas nije u Subotici, već u Beogradu, Srbiji, a “Goodwill Pharma” danas ima svoje firme u čak devet zemalja! O svakodnevnim problemima koji su sastavni deo ovako velikog posla, brine menadžment, ali oni najveći sačekaće – gazdu.

-    U ovih dvadeset godina možda sam imao dve-tri kada je bilo savršeno ili bez velikih turbulencija. U stvari, ja se bavim rešavanjem svakodnevnih problema kojih dnevno ima između pet i petnaest. Bavim se samo krucijalnim pitanjima, ozbiljnim problemima koji, kada već dođu do mene, možete zamisliti kakvi su! U “Goodwill Pharma”-i imamo tri stotine zaposlenih i našim ostalim biznisima sigurno još dvesta. Od 2009. do 2019. imali smo hiljadu zaposlenih pošto smo imali najveći lanac apoteka u Srbiji, ali taj biznis sam prodao (sada “Benu” prim. aut). Apoteka je maloprodajni biznis, a ja se sada bavim veleprodajom i proizvodnjom, i izrazito sam ponosan na to da u Subotici proizvodimo lekove čak i za nemačko tržište!

NAJVREDNIJE - “Moja supruga Olivera je neurolog, radi na klinici za neurologiju u Beogradu. Njoj život nije jednostavan sa tim svakodnevnim putovanjima, to je ogroman trud, ali ona toliko poštuje svoj posao, čitav svoj život bi dala za pacijente, čak malo i više od toga! Olivera mi je od početka velika podrška. Smatram da smo oboje veoma uspešni u tome što radimo, a možda i najveći problem je nedostatak slobodnog vremena – trudimo se da dete to ne oseti. Imamo sina Fedora – devet godina; trenira fudbal, tenis, karate. Žao mi je što mu ne mogu ja biti trener...”.

Pošto, spletom okolnosti, intervju izlazi poslednjeg dana u godini, na našu molbu dobijamo čestitku u vidu (neobične) poruke:  

-    Treba da nas opčinjavaju lepe misli i lepa dela, a ne negativna - jer time i sebe i druge ugrožavamo. Nedavno sam dobio knjigu u kojoj piše da je razlika između ljudi u tome što su većina sanjari, pokušavaju da uđu u nečije živote i da na taj način uspeju u nečemu, a postoji i druga vrsta (kojoj, nadam se, i ja pripadam), ona koja pokušava da sanja svoj san - da moj san nije sanjarenje, nego da ga živim! Pokušavam da činim da se stvari dešavaju po nekim mojim nahođenjima, a ne da se samo dešavaju. Naravno, to nije uvek sto posto ispunjivo, ali ne treba čekati... Ima jedna jako interesantna igra, slična “Monopolu”, zove se “Cashflow”, koju sam igrao godinama - u toj igri svi smo na startu pacovi, ali imamo mogućnost da biramo gde ćemo da postavimo svoj sir. Život teče, ali dolaze šanse - nekada odaberemo dobro, nekada loše. Pitanje je kako da izađemo iz začaranog kruga, da odigramo igricu. Ja ovo igram uživo! Svako ima šansu da bude neko ili nešto, poenta je da li on to želi ili ne...