SUgrađani: Zoran Ivanović - “Ja sam u svim stvarima bio umeren, izuzev u jednoj - treningu!”

Kada je kao dečak iz malog mesta u Srbiji, iz kuće kraj pruge - divljine sa jabukama koje je brao pored puta idući u školu, u trku preskačući jendeke i jarkove (pripremajući se, nesvesno, za životni poziv i sportsku disciplinu o kojoj tada još ništa nije znao), došao u Suboticu, za Zorana Ivanovića počela je nova životna etapa koja traje i danas. Iako je zvanično u penziji, naš proslavljeni gimnastičar - juniorski, seniorski prvak Jugoslavije, vicešampion Balkana, učesnik Olimpijskih igara... i dalje je jednako aktivan. Nekada profesionalnom sportisti, pa posvećenom treneru, po sopstvenom priznanju - dani pre i posle penzije ne razlikuju se mnogo. A u prodorno plavim očima i lucidnim mislima čitamo da energije ima i za sutra!

-    Dok sebe vidim u ovakvom pristupu poslu kao što imam (gde, kada mi kažu – treneru, gotov je trening, a ja pitam - već?!), do tad ću raditi. Onog trenutka kada JA budem gledao na sat, tad će to biti gotovo!

Rođenom Beograđaninu otac je bio željezničar, pa se već u ranoj mladosti preselio u centralnu Srbiju, kod Čačka, mesto Prijevor.

-    Živeli smo na železničkoj stanici koja je praktično bila postaja, ali tamo je sve bila totalna divljina! I škola daleko, ni prodavnica u blizini, i nigde nikoga. Ni struje ni vode. Međutim, odrastao sam u uslovima u kojima dete i treba da odrasta – najzdravije. Na domaćem hlebu, domaćem mleku, jabukama i kruškama koje sam brao dok sam išao do škole, sve uz put... Taj deo formiranja, tog ranog dečaštva, jako je bitan, posebno gledajući sada i moju decu, kasnije i unuke, koliko moramo paziti na sve: šta daješ, šta valja, šta ne valja, šta si pročitao na deklaraciji, šta nisi, čega ima... Ništa onda nije bilo! Nikakvo pranje ruku - čista priroda oko tebe! Mislim da je taj temelj, gledano u nekom fizičkom smislu, puno uticao na to da moj organizam kao takav počne da funkcioniše dobro, zdravo. Pošto je u Prijevoru bilo samo četiri razreda osnovne škole, tata je tražio prekomandu pa smo otišli u Lazarevac, gde je bilo osam razreda...

ČLAN (SPORTSKE) PARTIJE - “O komunizmu se svašta priča - i pozitivno i negativno, a ono na šta sam ponosan jeste - bio sam, jesam i uvek ću ostati apolitičan! Imam svoju sportsku partiju, to je meni dovoljno. Ali interesantno, iako nikada nisam bio član Saveza komunista, našao sam se među 20 omladinaca iz Jugoslavije, koji su bili pozvani na Titov rođendanski ručak sa omladinom. Jugonostalgičar sam - sve što sam imao i doživeo i radio i stvorio, sve sam u Jugoslaviji...”

Ipak, igrom slučaja, osnovnu školu nastaviće upravo u Subotici, gde dolazi ’61. godine, nakon što otac dobija prekomandu.

-    Osnovna škola “Jovan Mikić”, peti razred, i tu počinje druga strana... Bez obzira na to što smo imali rodbinu u Beogradu, i posećivali ih, a oni nas vodili u pozorište, na Kalemegdan i u ZOO vrt, dolazak u Suboticu bio je poseban za nas. Otvaraju mi se oči na jedan drugačiji način – ja, koji uopšte nisam poznavao toliko dece, prijatelja (mi smo tamo išli u razred koji je bio podeljen na četiri dela: na jednoj strani sedeli su učenici prvog i drugog razreda, na drugoj trećeg i četvrtog razreda), dolazim u jednu sredinu koja je za mene bila vau, paf! Plašio sam se, ali interesantno - jako dobro sam se stopio sa sredinom, Subotičani su me prihvatili i jednostavno nisam imao kud, nego sam samo pokušavao da odgovorim na jedan takav prijem. I tu je mene Subotica kupila!

Ne krije koliko je zahvalan nastavniku fizičkog Lajči Vojniću, koji je u njemu video i prepoznao nešto što ni sam nije znao da postoji!

-    Za gimnastiku kao sport uopšte nisam znao! Znao sam šta je fudbal, šta atletika (tamo se skače, trči...), boks (tamo se boksuje), ali o gimnastici – ništa.  A nastavnik je verovatno u meni, kao dečaku koji je do škole išao preskačući prepreke, video neke komponente brzine, hitrosti, okretnosti, koje se u sportu mogu iskoristi. Rekao mi je – ideš pred zgradu Bioskopa “Jadran”, kod male fontane ulaziš u gimnastičko društvo, tražićeš Stevana Stantića Cunciku i reći ćeš mu da sam te ja poslao, a on zna šta će s tobom! U to vreme ne daj bože da ne poslušaš šta ti kaže učitelj ili nastavnik (kada smo se u gradu viđali, razmišljao sam da li ću preći ulicu sa druge strane - bojao se da mu se možda neću lepo javiti, da mu se neće svideti, a sad kad čujem i vidim šta se dešava, jako mi je žao), pa sam ga poslušao i odmah otišao. Ulazim, gledam, sve ogromno za mene, vidim neke sprave, ja to ništa ne znam... Tu počinjem neke najosnovnije korake, u grupi gde su daleko bolji od mene. Mislim da su mi usta bila otvorena koliko sam bio oduševljen time šta oni znaju, mada sada znam da su to bile neke najpočetničkije radnje. Bio sam ubedljivo najslabiji, i pošteno kažem – nikakav talenat nisam imao, samo te fizičke sposobnosti.

Međutim, imao je “ono nešto” što  je na kraju presudilo.

-    Stvari idu onako kako čovek gleda na svet. Ja sam u svim stvarima u životu bio umeren, izuzev u jednom – treningu! To i dan danas ostalo. Ja sam sa treningom srastao, meni je neuspeh na treningu bio neuspeh i u privatnom životu. Te stvari nisam mogao da razdvajam. To je bio moj žviot, stakleno zvono. Nikad mi niko nije rekao da sam talenat, ali ja sam samo strahovito voleo trening! Živeo sam za to da odem na trening. I vremenom su se naše krive uspeha (ostalih gimnastičara i moja) susrele. To je bio šok za njih! Ovaj koji je nikakav, odjednom isti ili bolji od nas, a kod mene - vau, ja sam kao oni! Bio je to fascinantan momenat. Ležao sam u krevetu i otvorenih očiju sanjao. Kasnije je dosta njih otišlo i promenilo sport, a ja sam osetio da sam stvarno našao sebe i tu više nije nikakve dileme.  

NEKI VEČNU, A TI NOVU KUĆU! - “Moj Miša živi sa dvoje dece  u jednosobnom stanu (četvoro njih), a žena i ja imamo tu veliku trosobnu kuću, pa u blizini kupimo jednu staru - sad je završavam. Tamo ćemo supruga i ja preći, a ovu ćemo na leto, nadam se, završiti, i ustupiti sinu. Kažu mi neki – imaš 73 godine, ti zidaš kuću; i drugi imaju te godine, ali zidaju večne kuće! A ja to radim i uradiću. I zato ćutim i radim."

I krenulo je. Godine 1967. postaje juniorski prvak države, pa seniorski ’75. i ’77; usledili su visoki plasmani na Balkanskim šampionatima, evropska i svetska prvenstva, a kruna karijere – Olimpijske igre, Minhen, 1972.

-    Da se razumemo, ja nisam bio sportista koji je nosio neke velike medalje na ekstra velikim takmičenjima, u Minhenu sam bio sam u gornjoj polovini, ali imam, recimo, zlatnu medalju na Mediteranskim igrama... Prva stvar u vezi sa Olimpijadom jeste radost što ću tamo biti jer gledaš sve, krećeš se u olimpijskom selu i vidiš te američke košarkaše i Ruse, sve pored tebe, i koliko god da si mali, neprimetan među njima, svojom zaslugom dao si sebi neki značaj. Ti si neko ko je makar pored njih, što je meni lepa stvar. Druga stvar jeste taj masakr koji se desio – politika se umešala, poginulo je dosta ljudi...  Mi ništa nismo čuli, ništa nismo znali, dok se  helikopteri nisu pojavili... Ove igre važile su za jedne od najbolje organizovanih, međutim, taj propust koji su napravili... Tri kontrole smo imali, muva nije mogla da proleti! Međutim, opet je nešto zatajilo... Posle toga bio je prekid, nosio se flor, nigde nisi mogao bez pratnje, to više nije bilo to. I stvarno mi je žao, gledajući te sportiste koji su poginuli, došli kao najbolji predstavnici svoje države da svom narodu donesu radost, pobedu, medalju... Oni su za mene ne samo sportski heroji...

Iako je imao rezultat i za sledeću Olimpijadu (Kanada, 1976), tamo nije otišao.

-    Centralna svetska gimnastička organizacija (FIGA) organizovala je međunarodna takmičenja na kojima pojedinac mora imati ocenu minimalno devet da ispuni kriterijum da bi mogao da ode na OI. Odlazim, imam prosek i iznad devet – moje ime je na prvom spisku, i na drugom, a treći put me nema! Kažu, sredstva ograničena, suzio se krug sportista, najviše se gleda na one koji mogu da donesu medalje... Bio sam pri kraju karijere, 27 godina, i hteo da se oprostim velikim takmičenjem. Svetskoj organizaciji sam dobar, celom svetu, a ovde ne! I rekao sam - hvala, pokupio se, otišao u vojni odsek i rekao - ja hoću sutra da idem u vojsku!

Ipak, oproštaj u velikom stilu nije izostao.

-    U vojsci sam bio u Pančevu, a Subotica je ’77. godine bila domaćin sportskih igara Beogradske armijske oblasti. Prebace me u Suboticu i ja tu budem poslednjih šest meseci! Ukazana mi je čast – dizao sam zastavu na otvaranju, himna... Bio sam i nosilac Titove štafete  (one prave!) – došla je iz Kanjiže, preuzeli smo je kod “Abrahama”. Idemo od Palića prema Subotici (tu je noćila), špalir pored puta, bacaju se karanfili i - počne kiša! A ja moram da je držim, niz desnu ruku sliva se voda, sve je plivalo... Čast mi je ukazana i na mom zvaničnom oproštaju, kada je Gimnastički savez Vojvodine u Subotici organizovao suret: Egipat – Vojvodina. Iako sam voleo takmičenja, više sam voleo treninge i meni te medalje nisu toliko značile. Meni je bilo najvažnije da uradim najbolje što znam, a koji ću biti, ja sam zadovoljan. Međutim, sećam se te večeri - znam da se sutra opraštam i odjednom u meni se javi nešto što mi je bilo strano – slušaj, ti moraš biti prvi! Jer, kad ćeš ispraviti?! Nema ispravke! A ti hoćeš da se oprostiš najboljim rezultatom! I budem prvi. Ali čim je proglašenje prošlo, opet se sve u meni vratilo na staro...

Kao neko ko je završio Višu pedagošku školu (smer za fizičko), kasnije i Fakultet fizičke kulture i sporta, imao je sve uslove da se nađe u ulozi profesionalnog trenera, što i čini, nasledivši Cunciku. Godina je ’75, trener je pionirima, kadetima juniorima, ali i - sam sebi!

-    Zahtevan period, sećam se dobro, Juniorsko prvenstvo države u Zemunu – moj Dragan Budanović bude juniorski prvak, a ja seniorski! Ista stvar - Banja Luka, ’76. godina, ja u vojsci, vodim pionire i budu prvaci države (braća Nimčević, blizanci), a popodne se takmičim za seniore i budem prvak! Sećam se naslova u novinama – “Vojnik Zoran Ivanović nakrivio kapu...”.

NJIHOVE PRIČE – JA DOŽIVLJAVAM! - “Malo sam nostalgičan i na subotica.com-u među prvim stvarima čitam rubriku “SUgrađani”. Jako mi se sviđa. I ja sam stariji, pa sam uvek kroz tekstove proživljavao sve ono što su ljudi pričali – i gde su te igranke, gde je ovo, ono... Kada oni pričaju, sve sam to u sebi doživljavao! Jako je lep osećaj kada kroz tog čoveka, tu osobu, stvarno osetiš duh tog vremena, ono što je pre bilo... Zato uvek čitam! Naravno, kada su mlađi u pitanju, normalno je da su njihove teme i razmišljanja drugačija (i lepša), ali meni su interesantnija ona druga, malo dalja, a opet bliža meni”.

Iako je možda i jedini naš vrhunski sportista koji je ponikao u svom sportu, osposobio se u svom sportu i do kraja karijere ostao samo u svom sportu (a po odlasku u penziju i dalje nastavio), tu je i dodirna tačka sa fudbalom. Kondicioni je trener (već 36 godina) prvog tima “Spartaka”. Iako je bilo ponuda za odlazak i primamljivih cifara, i tu je izabrao da – ostane.

-    Nikada nisam čak ni u dilemu došao! Suboticu nikada nisam hteo da ostavim, ni po koju cenu! Jedino postoji jedna stvar - kada sam sa Ivanom Ivančevićem (koji je tada bio na čelu FIGE) bio u Kuvajtu,  po povratku je stiglo pismo sa ponudom da prave nacionalnu selekciju i nude platu od 10.000 kuvajtskih dinara (tada mnogo jači od američkog dolara). Ja sa taman oženio, dete na pomolu, ni stana, ni auta! Kažem ženi, idemo na godinu-dve, pa ćemo se vratiti i živeti kao carevi! Napišem pismo klubu - moram da idem u taj Kuvajt da bih zaradio. Posle, na sportskim igrama (SOŠOV), dolazi tadašnji sekretar kluba i kaže - dobio si stan! Dvosoban, na Prozivci - od grada! I ja ostanem. Prvi put sam rekao – idem, i – evo šta se desilo...

Danas ova sportska porodica više ne živi pod istim krovom. Ali tu su, blizu jedni drugima. I to je veliko bogatstvo – naglasiće. Supruga Elza, poznata gimnastičarka (koju je upoznao i zavoleo upravo u toj gimnastičkoj sali), sada je u penziji, ali drži aerobik, trener je fitnesa. Ćerka Ivana takođe se bavila gimnastikom, neke očeve uspehe ponovila – na sreću i ponos roditelja, a uspeh na međunarodnoj sceni osujetile su sakcije. Završila je fakultet, radi kao menadžer u jednoj privatnoj kompaniji u Subotici. Sin Milan, profesor fizičke kulture, nekadašnji fudbaler “Spartaka”, ostao je u sportu kao sekreat Opštinskog fudbalskog saveza.

-    Ivana ima dvoje dece (sina i ćerku), a Miša dva sina. Neko nas gleda odozgo - mi stanujemo ovde, 500 metara dalje Ivana, a 700 metara dalje Mišini! Deca iz škole odmah kod bake na ručak! Odem u vrtić po njih, ja u tome uživam. Imam puno posla oko kuće, ali jako volim da provodim vreme sa unucima, nalazim sebe u tome – jedva čekam da mi deca kažu - je l’ možeš da nas zameniš...