SUgrađani: Zoran Kalinić - "Poraze smo brzo zaboravljali, a pobede dugo slavili!"

Disciplinovano, korak po korak, uz pomoć štaka, svako veče šetao je jednom ulicom u Aleksandrovu... Komšijama se uredno javi, popriča, i nastavi dalje. Nakon operacije desnog kuka – istrošenog pre vremena (cena ogromnoj posvećenosti sportu), boravka u banji i uspešne rehabilitacije, dočekao je proleće 2020. na svojim nogama, siguran i spreman za neke nove pobede. One veteranske, naravno. Optimista i u kući i na terenu, reći će da je jedino dobro što je Korona virus doneo – odlaganje susreta stonotenisera veterana, koji je trebalo uskoro da se održi u Bordou, u Francuskoj, pa će, kada se u potpunosti oporavi, moći da učestvuje. Do tada, dani Zorana Kalinića, našeg sugrađanina koji je veliko ime u svetu sporta, ne samo Srbije, već cele bivše Jugoslavije, ne razlikuju se ni po čemu od svakodnevice njegovih vršnjaka u ovim teškim vremenima...

SAD SU SVI DUHOVITI! - “Boli me i nervira to što nismo svi ovo doživeli na isti način – neko stvarno tu izolaciju mora da oseti na jedan ozbiljan i težak način, tipa ne mogu deca da se druže (pogotovo klinci koji to ne razumeju), dok se sa druge strane, prave te šale! Sad su svi duhoviti i prave neke štoseve na račun ovog virusa. Razumem, okej, to je sve u redu, međutim...”.

- U julu punim 62 godine pa se na mene još ne odnosi potpuna zabrana kretanja, što znači da mogu da odem do prodavnice, u nabavku. Uglavnom se menjamo supruga i ja, donesemo nužno i poštujemo sve preporuke. Jednostavno, kao i svi drugi, vrtimo kanale, čekamo neke nove informacije. Znamo da to ne ide brzo, da će potrajati i tako smo i spremni. Nema panike. Kupujemo ono što bi i svaki dan kupovali - fali brašno, otići ću i kupiti kilo brašna! Ili kilo šećera, jedno ulje... Nema potrebe stvarati zalihe.

Na žalost (ili na sreću) kao profesionalni sportista, ali i pripadnik generacije koja je doživela i preživela bombardovanje, bogatiji je za jedno, u ovim uslovima, dragoceno iskustvo.

- U tom našem bavljenju sportom često smo doživljavali karantine i neke norme ponašanja koje su slične i ovoj situaciji. Ali postoji drastična razlika u odnosu na ono vreme kada je bilo bombardovanje - te ’99. godine, moja su deca bila mala, i mi smo skupili decu u dvorište, igrala se košarka ceo dan (možda je to jedan od razloga što je sin Nikola i postao košarkaš!). Tek kada dođe noć, kada se čuje neka opasnost, deca se raziđu kućama. Mi smo se družili! To je ogromna razlika u odnosu na ovu situaciju kada jednostavno izbegavaš druženje, okupljanje – ti si tada mogao da sediš sa komšijama, da piješ kafu, da se družiš, a sada to ne možeš. Ovo je jedna specifična situacija – mene je konkretno najviše pogodilo to što ne mogu da vidim unuke koji su izolovani jer i sin i ćerka su u inostranstvu i još pre zatvaranja granica procene su bile da je bolje da sada ne dolaze.

IZ “GOLUBARNIKA” U HALU - “Poklopilo se da sam bio predsednik Stonoteniskog saveza i direktor sportskih objekata i Ministarstvo je imalo razumevanja pa smo insistirali na tome da se negde napravi jedan centar za stonotenisere cele Srbije, a pre svega da profitira “Spartak”, i sada je to hala sa deset stolova u Hali sportova, napravljena 2011”.

Osim sina i ćerke koji su se već ostvarili u ulozi roditelja (sin vaterpolista živi u Francuskoj, i ćerka odbojkašica, trenutno posvećena brizi oko dece, živi u Mađarskoj), Zoran i njegova supruga Dragica, koja je kao nastavnica matematike radni vek provela u OŠ “Sveti Sava”, imaju i sina Nikolu, poznatog košarkaša, igrača prvoligaša “Fenerbahčea” iz Istanbula. Dan pre našeg razgovora, kaže, prekinuta je i turska liga zbog aktuelne situacije.

- Ženi je mnogo teže, ona tu razdvojenost od dece doživljava na jedan drugačiji način, a mi muškarci možda imamo taj neki mehanizam – ako nije tu, onda otprilike ne moram mnogo da brinem... Lično ih ne zovem svaki dan, ali ih supruga zove - jedina prednost ove elektronike (ne vidim ni jednu drugu!) jeste da možeš da komuniciraš na daljinu. Tako da se redovno čujemo sa njima. Ponosan sam na njih, sretna okolnost je što su izabrali svoje puteve. Po meni, trebalo je svi da budu stonoteniseri! Nisam forsirao, iako sam pokušao da ih privolim – išli su sa mnom na treninge, međutim, niko nije hteo ni da čuje! To je njima bilo dosadno i monotono i odmah su se opredelili za neke druge sportove...

Ali, on je bio i ostao veran jednom sportu – stonom tenisu. Iako je u početku bilo izazova...

- Moj otac je bio aktivan kao funkcioner u fudbalu i voleo je fudbal i mene je terao, ali ja sam valjda otišao u najgorem momentu, kada je bilo blatnjavo i bljuzgavo na “Bačkoj” i sav sam se isprljao u blatu, pa mi se smučilo, a još je bilo i hladno! Od tada nisam više išao! Ipak, posle sam jako voleo da igram fudbal i često smo kao ekipa stonotenisera učestvovali na novogodišnjem turniru i imali sasvim solidne rezultate...

Osvrćući se na svoje sportske početke, reći će da su se, slučajno ili namerno, poklopile dve varijante.

- Prva - živeo sam u centru grada, a stonoteniski klub bio je sto metara odatle! I druga – moje društvo je išlo i lutalo... U to vreme pokojni Karlo Kopilović bio je košarkaški trener i on me je forsirao na košarku (tada sam već naglo izrastao i bio viši od vršnjaka) koja ni čak ni u Vojvodini nije bila toliko zastupljena, i na kraju - ideš tamo gde ide društvo! Blizu je bio Stadion malih sportova pa smo išli na rvanje i na boks, ali, tamo odeš nekoliko puta pa kad te oni malo “izbacaju”, izudaraju, mi, klinci, odustanemo! A pošto je bilo blizu, celo društvo krenulo je na stoni tenis. Poklopilo se i to da je u mojoj osnovnoj školi (“Ivan Goran Kovačić”) nastavnik bio Peter Balaž koji je tražio ekipe za stoni tenis - u školskom podrumu imali smo sto, ja sam sišao i pokušao i meni je to lepo išlo... U to vreme stoni tenis bio je solidno organizovan – trener je bio Todor Rakić i moj napredak bio je solidan... Sada, kada sretnem neke klince, kažem im da je stoni tenis stvarno naporan sport. Treba istrajati da bi došao do nekog napretka. Kada se tri-četiri godine baviš stonim tenisom, ti si jedan najobičniji početnik, a to je ogroman period da deca žrtvuju! Kod mene je to išlo malo brže, tako da sam sa pet-šest godina intenzivnog bavljenja stonim tenisom uspeo da uđem u omladinsku reprezentaciju, postao omladinski prvak Evrope i posle toga je već išlo! Kada dođeš u tu fazu, ti si već vrhunski igrač koji ulazi u prvi tim ekipe “Spartaka”, pa si već na ivici seniorske reperezantacije i onda je to već jedan put koji ide...

A na tom, više nego uspešnom putu, za njim je 20 tituala prvaka države (pojedinačno i u parovima), 15 medalja sa evropskih i svetskih prvenstava... Osvojeno svetsko prvenstvo u igri parova sa Dragutinom Šurbekom’83, i srebrna medalja sa reprezentacijom Jugoslavije, u ekipnoj konkurenciji, na svetskom prvenstvu ’91, dugo će se pamtiti...

- Igrali smo sa Šveđanima i izgubili 3 : 2! To je bila njihova najtrofejnija i najjača generacija ikada i uspeh je bio doći do finala – igrale su Koreje, udružene (svaka je bila jaka, a udružene još jače). Kakav je to šampionat bio kada Kina, koja dominira u tom sportu, nije uspela da uđe među četiri najbolje selekcije! To je možda i jedan od najvećih uspeha, a bilo ih je... Bio sam i na Olimpijskim igrama, ali problem što je stoni tenis tek ’88. u Seulu postao olimpijski sport. Kao igrač učestvovao sam ’88. i ’92, bez nekih rezultata jer to je tada bilo već suviše jako za mene, period mog vrhunca je prošao. Dva puta bio sam selektor koji je vodio ekipu u Atinu i Peking, jednom i kao član olimpijskog komiteta u Londonu – ukupno pet puta na Olimpijadi.

U nizu prijatelja, saigrača, protivnika... koje je upoznao i koje će zahvaljujući stonom tenisu pamtiti, ističe se ime hrvatskog stonotenisera i trenera, jugoslovenskog reprezentativca Dragutina Šurbeka, za kojeg ga vezuje i jedna anegdota.

- Šurbek je bio predvodnik generacije i naš idol. Desilo se da smo u Briselu, na Otvorenom prvenstvu Belgije 1980, igrali nas dvojica u finalu. Bio sam potpuno izgubljen, igralo se na tri dobijena seta i ja sam u svakom bio u totalnom zaostatku i svaki sam uspeo da dobijem! Na kraju sam ga pobedio i interesantan je bio taj momenat koji pokazuje kako smo se mi brzo oporavljali! Posle tog poraza, u jednom momentu, rekao je da nije izgubio od mene, slomio bi sto! Tako je bio razočaran i ljut! A najveći štos od svega je što smo bili cimeri, zajedno u sobi! Prošla je večera i odlazak u sobu, i on mi kaže - da li ti znaš (a meni se obraća), da sam ja NJEMU vodio 19 : 14 peti set?! Obraća se meni kao trećem licu! Ja jednostavno ne znam šta da radim, računam - ovaj je skroz pobrljavio! Legao sam da spavam i sutra ujutru u sedam sati, on me mrda i kaže - Kale (tako su me zvali tada), hajde, ustaj, idemo, treba da se spremamo! Imali smo evropsko u sredu, a to je bio ponedeljak. Čovek je preko noći uspeo da sve to prebrodi! Ovo je primer kako je on reagovao, a tako smo i mi reagovali na pobede i poraze -  jednostavno, poraze smo brzo zaboravljali, a pobede dugo slavili. 

Priznaće da je generalno takav tip – poraze zaboravlja, male probleme zanemaruje, fokusira se samo na globalne.

- Svakom je svoj problem najveći, ali ja, i kad imam neki (ako to nije ona najgora varijanta, nešto na što ne možeš uticati), za mene stvarno to nije problem! Nešto se desilo – razbio si far na autu, ništa! Mene touopšte neće pogoditi! Prvo razmišljam - razbijen je, imamo osiguranje? Ako imamo, dobro, ako nemamo, i onda je dobro!

NISAM TIPIČAN PENZIONER - “Verovatno bi kao penzioner trebalo da idem na pecanje, ali nisam tipičan penzioner, meni bi najjednostavnija i najbolja stvar za rekreaciju bila nastavak igranja stonog tenisa! To i jesam radio do pre dve godine, intenzivno koliko mi je kuk dozvoljavao. Tamo najlakše mogu da doziram sebe”.

Mnogo toga sada je iza njega. Putovanja, medalje, funkcije...

- Moja sadašnja funkcija je - deda! Imam kod kuće sto za stoni tenis, montirao sam ga kada su deca bila mala, vadio, igralo se, i sada, kada unuci budu stasali, taj kućni sto ponovo će biti aktiviran i svi će, bar rekreativno igrati. Kada sam bio mlađi, skupljao sam longplejke - ploče po celom svetu, i drago mi je jer vidim da se to vraća. Imam preko hiljadu ploča, ima svega: rok, bluz, domaće, strane... Imam gramofon, puštam muziku, i sada, kada unuci dođu, vole da čuju “Yellow Submarine” od Bitlsa, to im puštam. Tako krećem, lagano, da ih upoznajem sa dobrim ritmovima...