SUgrađani: Zoran Molnar - "Da ne okrećemo glavu, da ne zatvaramo oči..."
Jedan je od onih (retkih) koji misli da je svet jabuka i da su svi ljudi dobri – bar dok se ne dokaže suprotno. Zrno empatije klijalo je u njemu još od osnovnoškolskih dana i jednog takmičenja u pružanju prve pomoći, a razgranalo se pre desetak godina, kada je Zoran Molnar i zvanično postao stručni saradnik Crvenog krsta Subotica, i video prizore nevidljive oku običnog posmatrača, i slušao priče koje stvaraju bore na čelu. Utisnute kao žig. Protivteža poslu u kojem rečenica - “Vaše malo je nekome mnogo” nije fraza ni floskula, nego istina sto posto, jeste sport (odbojka kojom se bavi u ulozi trenera); i jedna vikendica sa voćnjakom van grada. Mesto gde vlada mir i potpuna tišina. Sklonište od buke – u pravom i prenesenom značenju.
- Našao sam sebe u ovom poslu za koji čovek mora imati crtu altruizma, empatije prema ljudima. Moja oblast je socijalni program i s obzirom na to, često nailazimo na razne situacije u koje su ljudi dospeli – da li svojom ili tuđom krivicom, ili jednostavno - sticajem okolnosti. Život ih je naveo da žive u uslovima u kojima niko od nas ne bi voleo da se nađe. I kada dođete u takvu situaciju, ne može se izbeći da to ne vučete za sobom, narednih nekoliko dana razmišljate o tome kako pomoći, šta uraditi… U okviru naših mogućnosti, naših resursa, mi uradimo sve što možemo, a najteže je to što često ne možete pomoći do kraja, nemoguće je svakom pomoći - do kraja. Ali ne okrenemo leđa nikome! Tu smo, zato smo tu. A da ostane trag, ostane. Pogotovo kada su u pitanju deca i stari ljudi koji su ostali sami. To nam najteže pada. Stari ljudi - napušteni, a još je teže kada saznate da ti ljudi imaju svoju decu koja ne brinu o njima… I tu moram da spomenem krilaticu da vaše malo nekome znači mnogo ili sve, jer ti ljudi su jako radosni, sretni, kada dobiju nešto jer - nemaju ništa. Kada uđete u kuću koja nema poda, nema kupatila, nema vode; svetlo gori samo u jednoj sobi – stara sijalica koja visi sa žice; u kući nikog osim starice koja jedva može da izađe, šta (u)raditi?! I kada god organizujemo neku akciju, nadamo se da će ljudi prepoznati tuđu muku jer nisu u prilici da vide to kada se šetaju kroz centar grada… Tek kada se ode na lice mesta, mogli bi da steknu uvid u ono što mi vidimo, znali bi zašto to radimo. Sve što mi prikupimo i što doniraju pojedinci, organizacije, firme, udruženja… nađe svoje mesto.
SVE ŠTO MOŽEMO – ZA SVE NAS “Obožavam Suboticu, tu sam rođen i tu sam proveo ceo život. Mi, Subotičani, treba da uradimo sve što možemo - za sve nas! Ne pričam samo o socijalno ugroženim licima, nego bukvalno za sve nas – da budemo bliži jedni drugima, da ne okrećemo glavu, da ne zatvaramo oči, nego jednostavno, da svi guramo napred, da Subotica bude još lepša. A mislim da je jedan od najlepših gradova u Srbiji – jedini gde bih, osim Sombora i(li) Novog Sada, mogao da živim…”.
Prvi kontakt sa Crvenim krstom ostvario je već u osmom razredu, kada je kao predstavnik svoje škole (OŠ “Jovan Jovanović Zmaj”) učestvovao na gradskom takmičenju u pružanju prve pomoći, i, kako kaže, za divno čudo, sa svojom ekipom osvojio prvo mesto!
- Kao nagradu dobili smo sedmodnevni boravak u jednom kampu na Balatonu, gde su se okupila deca iz nekoliko zemalja - pobednici takmičenja - doživljaj koji je ostao u pamćenju! Put me je odveo na drugu stranu – javila se odbojka, video sam u kom pravcu želim da idem… Radio sam u “Vojvodinašpedu”, “Atlas” servisu - pomoć na putu, a onda se, pre desetak godina, ukazala prilika da se zaposlim u Crvenom krstu, i tu ostajem.
Po zvaničnoj sistematizaciji, naš sagovornik je saradnik za program - borba protiv trgovine ljudima i službe traženja; socijalni program prema kojem je, sa kolegom Miodragom Varom, najviše orijentisan.
- Naravno, tu su i kolege uvek spremne da se priključe, priskoče u pomoć, kao što se i mi trudimo da kolegama budemo pri ruci. Ima dosta akcija u kojima pozivamo i Subotičane da pomognu. Jer naši resursi su ograničeni, a mnogim ljudima je pomoć potrebna. I tu nastupamo mi ili Centar za socijalni rad sa kojim imamo usku saradnju. Akcija koja je aktuelna tokom cele godine, jeste prikupljanje polovne garderobe. Problem je što kada dođe kraj leta, svi čiste ormane, donose letnje stvari, a stiže - zima. I onda se uvek nekako kasni. Velika je potražnja za dečijim stvarima, kolicima, školskim priborom… Pre pet godina pokrenuli smo akciju u okviru koje prikupljamo školski pribor za decu - korisnike narodne kuhinje. Približava se nova godina, aktuelni su paketići – treba ih pripremiti…
Svaka vrsta pomoći je dobrodošla. Adresa je - Trg žrtava fašizma 3. Pa ko hoće... I može. Nažalost, broj korisnika narodne kuhinje se povećava, pogotovo dece. Saznajemo da ih trenutno ima više od tri stotine, uzrasta od dve do osamnaest godina..
- Korisnika narodne kuhinje na nivou grada (Subotica i okolina) ima 1.200. Naše vozilo dnevno pređe oko 200 kilometara raznoseći kuvanu hranu, a na punktovima za podelu nalaze se volonterke – korisnice narodne kuhinje ili žene koje su svoje penzionerske dane opredelile pomaganju. Sve to ima jednu dozu tuge, ali kada vidite “posledicu” onoga što ste pomogli, čime god da ste pomogli, koliko god da ste pomogli, i promenu u izrazu lica čoveka koji je primio tu pomoć, shvatite šta to nekome znači - koliko mu je potrebna ta vaša pomoć i koliko su ljudi na tome zahvalni. To je ispunjenost koja te tera da radiš dalje!
SVAKA REČ OSTAVI TRAG - “Većina ljudi ne zna čime se sve Crveni krst bavi, ali gro naših poslova i zadataka jeste i rad sa decom. Radionice kroz koje deca prolaze, ostave trag, u glavi im ostane to o čemu im pričamo - kako da se odnose prema ljudima, da razvijaju empatiju, toleranciju, da nauče da se konflikti ne rešavaju nasilno… Tu je i program prevencije bolesti zavisnosti..”.
Kada sa posla dođe kući, prvo što uradi jeste da sve što mu se tokom dana nakupilo, podeli sa suprugom, ne želeći da je opterećuje, ali “pričam joj pa mi dođe nekako lakše…”. Sa suprugom Martom, koja je ceo radni vek provela u Zavodu za javno zdravlje Subotica (radi kao sekretarica direktora), ima dve ćerke: Ines i Doris.
- Imam dve devojčice i dva unuka na koje sam ponosan. Starija ćerka živi u Subotici, trenutno je na porodiljskom s obzirom na to da mlađi unuk ima tek deset meseci, a mlađa je u Novom Sadu, završila je Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja (master) i kao profesor opredelila se za psihički i fizički zahtevan i težak, ali zahvalan posao - rad sa decom sa posebnim potrebama. Ima svoj klub, obožava svoj posao!
ZA SVOJU DUŠU - “Šetnja je nešto što se podrazumeva, što volim, što žena i ja praktikujemo kada god možemo - po gradu, okolini, Paliću… Tu je i vožnja biciklom, a ono što mi je svih ovih godina neki ventil, jeste naš voćnjak, oaza mira i tišine, gde čovek kad ode, zaboravi na sve! Čak i ako radiš (a radi se puno), to je iz zadovoljstva, opuštajuće. Tamo su mi deca odrasla - na čistom vazduhu, u prirodi, doživljavajući je na pravi način. Imamo i malu vikendicu (napravili smo je sami, uz pomoć rodbine i prijatelja) – pored nje mora biti i roštilj jer kakav je to voćnjak bez roštilja?! Propali se, vatra, najslađe je kada se svi okupimo za stolom. Sediš, ne čuje se ništa osim ptica...”.
Opredelivši se (i zvanično) za edukaciju u oblasti sporta, ćerka je na neki način krenula očevim stopama. Iako je završio Politehničku (tada Građevinsku) školu i po struci je građevinski tehničar (smer visokogradnja), ovim poslom se nikada nije bavio (ukoliko se izuzme činjenica da je stečeno znanje primenio u svom voćnjaku!). Gotovo ceo život je u odbojci, prvo kao igrač, a nakon nesrećne povrede (Ahilove tetive) kao trener. Nakon godina provedenih u “Spartaku”, danas je aktuelni trener u najmlađem odbojkaškom klubu u gradu “Win Volley”. Na molbu vlasnice kluba, svoje bivše igračice Dragane Bašić, došao je da pomogne, i tu ostao.
- Vrlo rano počeo sam da radim sa decom. Da li sam tu pedagošku crtu nasledio od oca koji je kao profesor violončela ceo život posvetio radu sa decom u Muzičkoj školi, ne znam, ali meni je to prijalo - volim raditi sa decom, učiti ih svemu tome što znam, pa koliko uspem, uspem. Počeo sam u Muškom odbojkaškom klubu “Integral” koji je praktično bio juniorska ekipa Muškog odbojkaškog kluba “Spartak”. Najveći uspeh iz tog perioda jeste to što sam, između ostalog, trenirao Đulu Meštera i Sašu Nedeljkovića, i da ne budem nepravedan, da ih ne izostavim, mnoge momke koji su stasali u prave, dobre ljude - posvećene svom poslu, porodici.
PODRŠKA - “Otac je svojevremeno igrao fudbal u “Bačkoj”, a posebno mi je drago što je pratio moj rad u odbojci. Bio je prisutan na skoro svakoj utakmici koju smo ovde igrali, posmatrao, i na kraju se uvek razvije diskusija – šta je dobro, a šta ne. Vrlo korisni saveti, pogotovo sa pedagoške strane - o problemima koji se javljaju u timu i kod igračica, i kako ih rešavati. I danas je aktivan, vozi kola! Majka je veći deo života bila kod kuće, brinula o meni i mom bratu. Jedno vreme radila u Opštini, a u mladosti se bavila gimnastikom, ali ništa ozbiljno”.
Kada je i drugi put pokidao Ahilovu tetivu, definitivno je batalio igranje - time je jednom načinu života, jednom ritmu, ishrani, i svemu što uz to ide, došao kraj.
- Sve se poremeti, sve je drugačije, moraš se okrenuti drugačijem razmišljanju, posvetiti se nekim drugim oblastima. Ali nisam hteo da izađem iz odbojke! Učio sam decu… A deca mogu da osete posvećenost. Veruju ti kada vide da znaš, da pokažeš, da ih naučiš i da ih razumeš u nekim problemima koje imaju. Kada si trener, ne možeš da se posvetiš samo treniranju! To je i vaspitno pedagoški rad koji podrazumeva i brigu i razumevanje i rešavanje problema. Deca mogu da prepoznaju kada se brineš o njima - stvara se poverenje, hemija. Tako je ostalo do danas. Shvatam i koliko je bitna disciplina da bi se nešto savladalo. I samodisciplina. Bitno je imati cilj. Ne može samo da se dođe na trening i zabavlja, nego da si posvećen! Ako si već nedeljno odvojio toliko sati na trening (pomnožen sa brojem nedelja u mesecu, pa meseca u godini), izračunaj koliko vremena posvećuješ treningu. Ako je to vreme izgubljeno, onda nema smisla…
U odbojci je dugi niz godina od kojih je najveći deo bio posvećen radu u ŽOK “Spartak”, gde je trenirajući drugi tim, praktično stvarao igračice za prvi. Ni ovim poslom ne bi mogao da se bavi bez podrške porodice.
- Svako veče trening, plus utakmice vikendom… Pa posao koji sam paralelno radio… Trenirali smo u sali OŠ “Sonja Marinković”, jednoj od najboljih za odbojku. I danas se osećam dobro na parketu, uživam na treningu. Nekad se čovek i iznervira, to je normalno, ali divno je biti sa decom i pratiti njihov rast i razvoj, i sve ostalo što dolazi kao rezultat rada- kada se jednog dana pokaže ono što ste (u)radili (recimo, u “Spartaku” imam igračica koje su imale ili još uvek imaju internacionalnu karijeru, neke su iskoristile svoje znanje za studije u Americi, završile koledže - neke se vratile, neke ostale). A ono što mi je u celoj toj priči oko odbojke najdraže, jeste da, bez obzira na to da li sam trenirao dečake ili devojčice, i dan danas kada ih sretnem, srdačno se pozdravimo. Nije - oni mlađi, ja stariji, nego potpuna otvorenost…
