Amelа Vučenović i Jelena Sitar – ovogodišnje dobitnice nagrade „Mali princ“

Jelena Sitar je  režirala oko 65 lutkarskih predstava u profesionalnim i alternativnim pozorištima u Sloveniji i inostranstvu, mnoge od njih su nagrađivane na međunarodnim festivalima. Pored umetničkog stvaralaštva, vodi lutkarske radionice za decu i seminare za nastavnike, pozorišne pedagoge, terapeute i glumce u Sloveniji i inostranstvu.

Kako kaže, u svet lutkarstva ušla je već u trećem razredu osnovne škole kada je dobila upalu pluća i dugo nije išla u školu. Ipak, ozbiljnije bavljenje ovom umetnošću došlo je sa upoznavanjem Lojzeta Kovačića, čuvenog slovenačkog pisca.

- On nas zapravo nije bogzna koliko naučio lutkarstvu, ali je odgojio jednu čitavu generaciju koja je ušla u lutkarstvo. Nije stvar bila toliko u tome kako se lutke rade, nego šta se s njima radi i može. Kako se izraziti na umetnički način – kaže umetnica.

Za nju je karakterističan rad u malim trupama, za mali broj ljudi..

- Mi na severu smo bili veoma upućeni u zapadni model teatra male forme. Državni teatri na Zapadu su retkost i uglavnom se radi u malim trupama. Takva produkcija nam je bila podjednako bliska kao i teatar. U Sloveniji zapravo imamo samo dva-tri gradska teatra kao institucije. Krajem minulog i početkom ovog veka ova neinstitucionalna scena je bila jača od zbivanja u teatrima – objašeava Sitar, i dodala da su tokom poslednjih desetak godina i akteri nezavisne scene postali deo institucionalne produkcije.

Jelena Sitar se tokom svoje karijere u značajnoj meri bavila i teorijom, što se posledično odražavalo i na njeno delo. Poslednjih godina istražuje i stvara kamišibaj kao umetničku formu.

- A naše predstave su uvek bile povezane sa nekim istraživanjem. Igor Cvetko dolazi iz etnologije i čitav život se bavio dečijom baštinom, što je jako uticalo i na našu produkciju. Uvek je tu bila ili knjiga ili radionica, neka druga vrsta komunikacije, ili neka moja priča iz koje je nastala predstava – dodaje umetnica koja je sa Cvetkom, 1997. godine osnovala je Lutkarsko pozorište „Zapik“, gde je do danas kreirano deset lutkarskih predstava. – „Zapik“ je jako malo pozorište, za mali broj ljudi, pošto smo želeli da se igramo sa svima. Tako smo stvorili prostor zajedničke igre, što se danas radi sa malom decom.

Amela Vučenović je odigrala više od 50 uloga u lutkarskom pozorištu, napisala 20 scenarija za lutkarsko pozorište, i režirala oko 40 predstava, od kojih 17 u svom pozorištu „Bajkamela“ u Srbiji, tri u Estoniji i oko 20 u Rusiji, dobitnica je preko 50  nagrada, među kojima su najčešće one za očuvanje kulture i tradicije lutkarskom umetnošću. „Mali princ“ je poslednja nagrada u ovom dugačkom nizu.

Radila je više od 20 predstava u Rusiji, zemlji poznatoj po izuzetnoj tradiciji i renomeu dečijeg i lutkarskog pozorišta. Godine 2009. završavila je specijalizaciju na smeru predavača u oblasti lutkarskog pozorišta na Sankt-Peterburškoj državnoj akademiji pozorišne umetnosti, na kojoj počinje i svoju predavačku delatnost .

- U Rusiju sam otišla iz privatnih razloga, ali i iz ljubavi prema toj zemlji. Kad sam otišla, više nisam mogla da igram predstave, zato što za moj ruski kažu da ima pribaltički akcenat. Prvi put sam na duže otišla na tromesečnu specijalizaciju za predavača, ali ja tada nisam mislila da ću ikad da predajem. Samo sam želela da se usavršim, da naučim nešto što nisam mogla ovde. Putujući po svetu i festivalima u praksi sam videla neke stvari za koje nisam imala objašnjenja – kaže umetnica. - Konkretan povod je zapravo bila predstava „Kuku Todore“, odnosno svi njegovi analozi koje sam sretala po svetu i koji su me jako nervirali – zašto se biju, zašto se deru, šta im je? Kakva je to režija, na šta to liči? Kada se stvorila mogućnost da nešto više saznam o tome, otišla sam na stažiranje i prošla ceo proces od pravljenja lutke u praktičnom smislu do vođenja načina postojanja glumca u uslovima te vrlo specifične kabine, paravana.

Pre 12 godina „rekonstruisala“ је predstavu „Kuku Todore“, po izvođenju Ilije Božića, u svom pozorištu „Bajkamela“, a 2015. izlazi iz štampe naučno-praktična monografija „Put ka mome Todoru“ na ruskom jeziku. Godine 2016. prevodi i u Srbiji publikuje dopunjeno izdanje knjige. Kako navodi, usled birokratskih problema koje sa sobom nosi izvođenje u privatnom pozorištu, pokušavala je da pronađe rešenje da ova predstava zaživi institucionalno.

- Moja koleginica Marta Aroksalaši iz Dečjeg pozorišta Subotica želela je da ja režiram predstavu i obučim glumca iz njenog pozorišta. Tada sam shvatila da će Marta sigurno bolje znati od mene kako da se izbori s tim problemom, da nađe put da u Subotici i celoj Vojvodini može da se igra ta predstava. Učila sam predivnog, sjajnog glumca Stefana Ostojića. Međutim, glumac digne sidro i ode, a to što smo ga učili ne može svako da uradi. To je vrlo specifičan rad. Nema svako tu tananu žicu da se izbori s tim teškim zadatkom, da vodi 10-12 lutaka onom brzinom koju zahteva „Kuku Todore.“ Marta i ja sada spašavamo našeg nacionalnog heroja „Kuku Todora“, tražeći glumca, razgovarajući ko bi to mogao da bude. Ne damo Todoru da nestane ponovo – odlučna je dobitnica.