Biciklom od Subotice do Hilandara

Radeći kao turistički vodić više od 15 godina, naš sugrađanin Nemanja Mutić je obišao bezmalo pola sveta, ali su mu putovanja koja osmisli za sebe najdraža, jer kako kaže, na njima pomera svoje granice i nadograđuje duh. Tako se spakovan u dve omanje torbe, u kojima je poneo samo neophodnu garderobu, kozmetiku, alat i opremu, uputio na Hilandar, a da se pre toga nikada nije bavio biciklizmom.

SIMBOLIKA - Nemanja je krenuo na hodočaće u godini u kojoj je obeležena 101. godišnjica od kraja Prvog svetskog rata, u kojoj je Srpska pravoslavna crkva slavila vek autokefalnosti, a on je imao 33 godine i put mu je trajao 33 dana.

- Baš zato je za mene ovo bio veliki izazov i trudio sam se da se što bolje pripremim. Dva meseca pred put sam trčao 10 kilometara dnevno kako bih stekao kondiciju. Gledao sam da ponesem što manje stvari da ne opteretim bicikl prtljagom, a uz to sam odabrao drečavu, upadljivu odeću kako bi me vozači lako uočili iz velike daljine - priča Nemanja. - Hteo sam da krenem na takav projekat o kojem ne znam ništa, jer to daje određenu dozu neizvesnosti koja ti pruža mogućnost da budeš spontan. Naravno da se treba organizovati i planirati, ali ne možeš sve predvideti, što ima određenu lepotu. Kad ne znaš šta sve može da ti se desi, onda se dešavaju najbolje stvari, jer si otvoren za sve.

Upravo je tako izgledao njegov put, otvoren, ne znajući šta može da mu donese dan, a šta noć.  A doneo mu je nezaboravnu vožnju duž biciklističke staze uz Dunav, gde je uživao u prirodi, okružen pesmom ptica i mirisom reke. Ukuse svežeg voća i povrća sa lokalnih pijaca, od kojih ga je najviše oduševila ona u Malom Iđošu, zbog širokog izbora i velikog šarenila. Za Šumadiju kaže da je bila pejzažno najlepša, a brdoviti predeli zemlje najveći izazov za bicikl, jer je svaki uspon bio težak, a svaki spust kao letenje.

- Ono što je kod bicikla interesantno, jeste da ti pruža mogućnost da se saživiš sa predelima kroz koje prolaziš. Zbog toga nisam slušao muziku, već sam želeo da čujem saobraćaj, da čujem kako pas laje, prosto da uživam i budem u trenutku, tu, gde jesam, jer nije poenta stići na cilj, već uživati u putu koji vodi do cilja - ističe Nemanja.

U putu je zaista uživao, vozeći pet do šest sati dnevno, što mu je, u zavisnosti od terena, bilo dovoljno da pređe od 60 do čak 130 kilometara u jednom danu. Kaže da mu je najvažnije bilo da se kreće od mesta do mesta, a da dan završi tamo gde može da prespava, što ga je odvelo u domove rođaka i prijatelja, na kauče nepoznatih, ali dobrih ljudi, u hotelske sobe kada nije imao drugog izbora, pa sve do crkava i manastira.

NEZGODA - Iako je ceo put protekao bez većih problema, Nemanja je jedino u Beogradu, na Batajnici, umalo doživeo saobraćajnu nezgodu.
- Vozač je izleteo i naglo zakočio, a pošto je proklizavao, zadnjicom je lupio o znak i da sam bio samo malo ispred tog znaka, pokosio bi me. To je jedini trenutak straha za život na ovom putovanju, što je na kraju ispalo dobro, jer me je navelo da razmišljam o smrti i o tome da sam sad umro, da li sa zadovoljan ko sam i šta sam - kaže Nemanja.

- Još na početku puta me je kontaktirao jedan Mladen iz mesta Crkvine, koji mi je otvorio vrata svog doma, ali i vrata crkvene zajednice opštine Mladenovac. Tamo su me lepo ugostili, a već sledećeg jutra sam upoznao oca Spasoja, koji je u crkvi održao liturgiju putničkog blagoslova za moju misiju. To je nešto što se ne može rečima opisati. Nas troje u crkvi, sveštenik, ja pred oltarom i Mladen koji u pozadini peva aleluja. Nikada nisam doživeo ništa slično, niti prisustvovao liturgiji koja je takva, jedan na jedan, a da je ceo događaj posvećen meni i mom putu - priseća se Nemanja. - Inače bi ljudi, nakon što im kažem da idem na Svetu goru, reagovali pozitivno, njihovo lice bi se opustilo i osmehnulo, jer je to nešto s čime se kao narod identifikujemo i samim tim su nalazili za shodno da mi pomognu na neki način, pa makar i da mi daju čašu vode, jer su želeli da učestvuju i budu deo mog puta.

Zato su ljudi koje je sretao, za Nemanju bili najveći doživljaj sa kojim se vratio sa puta. Kako kaže, oni su "kosturu dali meso" i sam put ne bi bio toliko magičan bez njih. Upoznao je i slušao životne priče penzionera iz Lovćenca, u čiji klub je seo da popije kafu i da se odmori. Najviše se oduševio odnosom i mentalitetom ljudi sa juga Srbije, dok je u Severnoj Makedoniji i Grčkoj ostvario kontakte sa ljudima koji su ga odveli na, do tada, potpuno nepoznata mesta.

- U Grčkoj me je kontaktirao neko ko je pročitao vest o mom putu i povezao me sa jednom Ivanom, koja živi nadomak Soluna. Ona je bila sjajan domaćin i zahvaljujući njoj sam saznao za grad Ser i kulu Dobre Mare - priča Nemanja, ističući da su ova mesta bila najveće otkriće njegovog puta. -  U Seru se krunisao car Dušan, u njemu se nalazi njegova kula, tamo se izdavao njegov novac, a blizu je i manastir Svetog Jovana Krstitelja, koji ima jedinu fresku iz srednjeg veka cara Dušana, Jelene i Uroša Nejakog. Sve to nisam znao, a saznao sam i video zahvaljujući Ivani, koja me je uputila i u selo Dafni, gde se nalazi kula Dobre Mare, ćerka Proklete Jerine i Đurađa Brankovića koji su je dali sultanu. Ona je bila jedna od sultanija koja je imala političku moć, zahvaljujući čemu je otkupila veliki deo teritorije koji je poklonila Hilandaru. Tako Hilandar danas ima najveće prostranstvo u vidu šuma i zemlje od svih manastira na Svetoj gori, pa čak i deo aerodroma u Solunu koji svake godine plaća određeni zakup manastiru, zato što je Dobra Mara u srednjem veku otkupila tu zemlju i poklonila je Hilandaru.

A kada se konačno domogao Hilandara, iza Nemanje su bila 33 dana ispunjena brojnim avanturama, novim mestima i poznanstvima, umorom i jutarnjim grčom u nogama, nezgodama u vidu puknutih guma i padanja lanca, koje je menjao i popravljao gledajući tutorijal na Jutjubu, ali i zgodama poput one da je sve ovo doživeo za samo 150 evra, koliko je potrošio za mesec dana puta.

- Bilo teško da prihvatim da je sad ta avantura gotova - priseća se Nemanja svoje prve misli nakon što je ugledao Hilandar. - Hilandar sam posetio još 2006. godine sa folklorom, tako da sam znao kako manastir izgleda, ali sam ovog puta tome pristupio sa mnogo više znanja, razumevanja i poštovanja. Sama crkva je tada bila u procesu renoviranja nakon požara, ali kad vidiš Dušanovu maslinu, kulu kralja Milana, bunar Svetog Save, grob Svetog Simeona, u tebi se budi jedna vrsta poštovanja iz rodoljublja. Izuzetno je prisutna ta kolektivna energija naroda i komunikacija sa nepoznatim ljudima je bila vrlo laka, jer iako se međusobno ne znamo, svi smo na neki način povezani.

Ono što Nemanja nije znao, jeste da će i tokom dva dana, koliko je proveo na Svetoj gori, doživeti još avantura. Prvog dana se pričestio, što kaže da ga je navelo da razmišlja o svojim gresima, a zahvaljujući cimerima iz sobe, braći iz Ronilačkog kluba "Vidre", koji su imali povlašćen status jer su u manastir došli poslom na poziv monaha, uspeo je da obiđe i one delove manastira, poput biblioteke, koji su za obične posetioce zatvoreni. Ovi momci iz Zemuna su ga poslednjeg dana i odvezli do Soluna, gde je rastavio bicikl, seo u kombi i vratio se u rodni grad.

- Svakako da sam na pitanja sa kojima sam krenuo na ovo putovanje, dobio odgovor, ali sam pokrenuo i neka nova. To je iskustvo koje menja pogled na život, jer ako ovo mogu, onda i u svakodnevnom životu mogu još više. U stvari, ti mentalni zatvori i granice koje sebi postavljamo se na ovakvim projektima razbijaju, jer dokazuješ sebi da je život mnogo veći nego što možeš da ga zamisliš i ako si spreman da razbiješ granice svog komfora i onoga što smatraš svakodnevicom, ako iskoračiš iz toga, možeš da upoznaš sebe kakav nisi ni znao da postojiš - zaključuje Nemanja.

Priču o ovom neverovatnom putovanju na dva točka, kao i svim detaljima rute kojom je stigao od Subotice do Hilandara, Nemanja deli u vidu putopisa na svom Jutjub kanalu, ne bi li na taj način pomogao onima koji se bave cikloturizmom, a još važnije, podstakao one koji žele, da se i odvaže na ovaj hrabar korak. Kada je u pitanju njegova sledeća avantura, Nemanja već za nekoliko dana putuje u Afriku, ovog puta poslom, kao turistički vodič, dok je naredni projekt koji planira za sebe, da autostopom proputuje zemlje bivše Jugoslavije.