Bivši radnici „Zorke“ obeležili 120. godišnjicu nekadašnje firme
HI “Zorka” osnovana je 1904. kao filijala matične firme “Klotild” iz Budimpešte. Iako su u igri bili Sombor i Baja, uprava “Klotilda” odlučila je da fabriku izgradi u Subotici jer su gradske vlasti besplatno ustupile 17 jutara zaparloženog zemljišta kraj Halaškog puta, a između dve pruge, za izgradnju pogona. Investitor je bio obavezan da uloži 600.000 kruna i zaposli 200-300 radnika. Prva proizvodnja je krenula posle dve godine, bila je to sumporna kiselina i to je bio prvi takav proizvodni pogon u Jugoistočnoj Evropi. Fabrika se zahuktavala i vrlo brzo postala veliki prozvođač veštačkog đubriva, sumporne kiseline i druge vrste hemije. Između dva rata, subotička fabrika je proizvodila superfosfat, sumpornu kiselinu, plavi kamen, glauberovu so i gorku so. Sredinom 1938. godine pogon za proizvodnje plavog kamena premešten je u Šabac i on radi kao filijala subotičke fabrike. Zlatne godine fabrike bile su od 1970. do 1985. kada je u njoj radilo 1.700 radnika i oko 500 pripravnika i kada je proizvodila 500.000 tona veštačkog đubriva godišnje.
Oba rata je preživela, ali ne i tranziciju, te su pogoni zatvoreni 2006. godine, kada je 600 ljudi ostalo bez posla. Na mestu fabričkog kompleksa danas je beton i golet, gotovo ista slika kakva je bila pre no što je osnovana.
Svega ovoga podsetili su se okupljeni “Zorkaši”. Međutim, ono što oni najviše pamte je sjajna radna atmosfera.
- Od 1904. godine sve do kraja, ovi ljudi su činili “Zorku”, oni su bili njen motor. Uvozili smo tehnologiju iz Francuske, Holandije, Nemačke. Naši inženjeri, livci, bravari, električariza godinu dve su savladali za izvoz. Ovde smo se našli da kažemo da Srbija danas nema fabriku đubriva. Treba da ima svoje fabrike da bi bila samostalna. Bez obzira što je više nema, “Zorka” nam je u srcu i mislima - poručio je Mikloš Olajoš Nađ iz Udruženja građana „Solidarnost“, takođe bivši „Zorkaš“, pokazujući na simbol nekadašnje fabrike grb sa žitom i retortom. – Od zatvaranja fabrike ovo je prvi put da smo se okupili, nadam se da ćemo to činiti i ubuduće.
Nekadašnju firmu nije zaboravio ni Antal Fodor, a i kako bi kad je u njoj proveo čitav radni vek– punih 40 godina radio je kao moler i farbar.
- Zaista mi je teško da gledam ostatke nekadašnje fabrike. Za mene je to jedan veliki bol, kao da neko izgubi nekoga, tako se ja osećam od kada sam izgubio “Zorku”. Rođen sam 150 metara odavde, tu živim i verujte mi, kad se radilo, prvo mi je bilo da pogledam da li dimnjak dimi i onda sam bio ponosan. Ni dan danas ne mogu da shvatim da jedna hemijska industrija da može da se ovako upropasti - kaže Antal.