Borba sa karcinomom je borba cele porodice

Taman kada je mislio da je okončao ličnu borbu sa karcinomom, našeg sugrađanina Dejana Anđelovića dočekao je novi šok – opaka bolest napala je njegovog jedva punoletnog sina Dimitrija. Tako je na svojoj koži osetio jačinu fraze da je „karcinom bolest cele porodice“.

- Pre koji dan bilo je tačno dve godine kako sam zbog karcinoma operisao levi bubreg. Bolest sam otkrio sasvim slučajno. Otišao sam kod lekara zbog bolova u leđima i kada su videli snimak samo su mi rekli „ovo mora napolje“ – seća se Dejan. – Potražio sam i druga mišljenja, ali su i ona bila ista, tumor je bio nešto manji od bubrega. Nisam znao šta me je snašlo, kao da me je neko „maljem udario u glavu“.  Bio sam izgubljen, nisam ni slutio šta je, mislio sam da kada je bubreg u pitanju najgore što može da bude je da imam neki kamen.

Dejanu se u momentu život okrenuo.

- Ja sam otac troje dece i prvo sam na njih pomislio. Postavio sam sebi stotinu pitanja, šta i kako dalje, kako da im saopštim šta se dešava – nastavlja Dejan. – Panika nije trajala dugo, nismo smeli više da čekamo i operacija je urađena za mesec dana. Bilo je problema  u toku operacije, probudio sam se iz anestezije u toku zahvata i svaki pokret noža sam osetio. To je bilo četiri sata moje agonije. Ne daj Bože nikome.

U teškim i neizvesnim trenucima, Dejan je imao veliku podršku porodice i prijatelja, a poruku najstarijeg sina pred samu operaciju i danas zna napamet.

- Ne mogu opisati koliko mi je značila, koliko me je „podigla“, ali tada sam i video koliko mu je moja bolest teško pala. Inače, ljudi su u bolnicama na neki način prepušteni sami sebi, fali im razgovor, nema psihologa koji bi ih pripremio na ono što dolazi, šta ih čeka, šta treba da rade – dodaje naš sagovornik.

Zbog veličine rane, oporavak je bio dugačak, ali je uprkos tome, posle samo dve nedelje otišao da pozdravi svoje maturante iz OŠ „Miloš Crnjanski“. Tumor se nije proširio, rezultati su bili dobri i porodica je mislila da je završila sa ovom teškom borbom.

Nisu ni slutili da ih očekuje nova, mnogo teža bitka.

- U decembru prošle godine najstarijem sinu Dimitriju pojavila se izraslina na vratu, čim smo snimili lekarima se nije dopalo ono što vide, ali niko nije ništa govorio. Detljni pregledi, CT i magnetna rezonanca, pokazali su da nešto mora hitno da se preduzme i maksofacijalni hirurg u Novom Sadu naložio je hitnu operaciju – dalje će naš sagovornik. – Dok smo čekali rezltate biopsije, izraslina na vratu je ponovo počela da raste i bila još veća od prethodne. Čim su ga videli, lekari su ga zadržali u Novom Sadu i počeli da mu daju terapiju. Sutradan su stihgli nalazi da je u pitanju vrlo redak „Burkitov limfom“, čija je karakteristika da napada mladiće od 18. do 22. godine.

Na insistiranje roditelja, mladić je prebačen na Inistitut u Sremskoj Kamenici gde prima hemoterapiju i imuno terapiju.

- Primio je pet ciklusa, sada je na redu šesti ciklus terapije. U pitanju su najjači citostatici, organizam mu je oslabljen, ali on se ne predaje. Čak naprotiv, nekada je jači i od mene i supruge zajedno – nastavlja uzdišući. – Uspeli smo za kratko vreme da završimo svu papirologiju i preglede da on što pre ode na operaciju, ali mnogi to ne mogu, već mesecima idu po lekarima i to je veliki problem. Kao što kaže dr Danica Grujičić oboleli od karcinoma moraju da imaju prioritet, oni ne smeju da čekaju i kod njih mora što pre da se reaguje, da se sve završi za nedelju dana najviše.

Kao roditelj, Dejan se mnogo puta pitao zašto se sve ovo dešava i kako kaže, to je najgore pitanje koje sebi možete da postavite.

- Verujte, osećaj koji sam imao kada sam ja bio u tome ne može se porediti sa onim kada saznate da od karcinoma boluje vaše dete.  Nisam znao ni kako da mu saoštim, ali me je on posle mog zamuckivanja otvoreno pitao da li je u pitanju rak. Pošto je bio uspešni karatista, samo je rekao da, iako ga svi mi bodrimo,  kada se  takmiči na borilištu je uvek sam i da je bolest protivnik koga ne potcenjuje ali koga mora da pobedi – jasan je Dejan. – Kako onda mi da budemo kada vidimo koliko je on jak i odlučan. Živimo sa tim da nema „ako“ nego „kada“ se izlečim i ponosan sam kakav je Dimitrije borac. Svaki dan je novi dan i zahvaljujemo se što smo živi i što imamo šansu da se borimo. Imamo veliku podršku svojih roditelja, prijatelja, kumova, kolega sa posla, mnogi su nam pomogli i materijalno i veoma smo im zahvalni.  Mlađi sinovi bodre brata, hrabre ga, šale se sa njim...

Uprkos bolesti, Dimitrije ne odustaje od namere da upiše DIF. Hrabar i odlučan, kakav je od malena, nadamo se da će svoje želje i planove i ostvariti.