Borba za pravdu - da nevini više ne stradaju!

Kada se 13. januara oko 22 časa čula sa suprugom Zoltanom, Valerija Bukovac nije ni slutila da će to biti njihov poslednji razgovor. Iste večeri zatekla ga je brutalno pretučenog kako leži u lokvi krvi, ni kriv ni dužan bio je meta razjarenih mladića. Nesrećni čovek podlegao je povredama tri nedelje kasnije, a njegova supruga bori se da vinovnici zločina dobiju zasluženu kaznu.

- Pre nego što ću završiti posao u trafici u Engelsovoj ulici, gde sam radila, nazvao me je i rekao da mu se javim kad krenem kući da mi otvori kapiju. Bilo mi je čudno, insistirala sam da to ne radi jer je pala kiša, ali sam mu se po dogovoru javila kad sam krenula kući – seća se kobne noći Valerija. - U 23 časa sam zatvorila trafiku, javila se da krećem. Treba mi pet minuta do kuće, i kada sam stigla videla sam otvorenu samo malu kapiju. Sedela sam malo u kolima i čekala, a onda sam primetila da neko leži pored kapije. S obzirom da je bio invalid, mislila sam da je pao i istrčala da mu pomognem. Međutim, prizor je bio strašan. Lice mu je bilo unakaženo i videlo se da se to nije moglo desiti samo od pada. Nisam znala da li je živ ili mrtav.

Kako nije mogla da ga podigne, žena je pokušala da uđe u zgradu, ali uzalud. Onaj kome su batine bile namenjene zaključao se iznutra, ostavio ključ u bravi i nije nikoga puštao da uđe.

- Komšije su čule buku pozvale policiju i ona je stvarno brzo stigla. Vlasnik obližjeg kafića, koga sam do tada poznavala samo iz viđenja, tada je izašao iz zgrade i ispričao policiji šta se desilo, ali da nije video ko ga je tačno tukao – nastavlja Valerija. - U tom trenutku stao je auto, čula sam viku, ali nisam znala šta se dešava. Dok sam pratila vozilo hitne pomoći, videla sam kako hapse grupu mladića na autobuskom stajalištu kod „Rotografike“. Ko je od njih zaista bio u našem dvorištu, to još uvek ne znam.

U subotičkoj Opštoj bolnici ukazali su mu neophodnu pomoć i hitno prebacili u Klinički centar u Novom Sadu. Tamo su ženi rekli da je lobanja polomljena na šest mesta, ali da mozak nije bio oštećen.

- U Novom Sadu se oporavljao, čak je i došao svesti, stvarno sam mislila da će preživeti. Prebacili su ga nazad u Suboticu, ali onda mu se stanje počelo pogoršavati – priča Valerija, pokušavajući da zaustavi suze. - Preminuo je 3. februara, tačno u 23.05, kada je i pretučen.

Suze zaustavljaju reči. Svaka reč nanovo otvara još uvek živu ranu.

Zbog postojanja osnova sumnje da su izvršili krivično delo teško ubistvo u pokušaju, po nalogu tužioca iste noći uhapšeni su M. B. P. (1996), S. L. (1993), M. P. (1994), M. S. (1996), S. N. (1997), O. P. (1996) i L. T. (1993), svi iz Subotice. Prijava je podneta i protiv jednog maloletnog lica. U međuvremenu Zoltan je preminuo, tako da krivično delo postaje teže.

Uhapšenim mladićima je produžen pritvor do tri meseca i proces je u toku.

- Ja ne mogu da prisustvujem davanju iskaza, dobijam samo transkript njihovih iskaza. Nadležni nisu hteli čak ni da urade DNK analizu odeće mog muža, jer je to navodno jako skupo. Na moje insistiranje urađena je analiza i pronađen je jedan nepoznat DNK uzorak – priča žena uz dubok uzdah, dok joj pogled pada na dole.

Valerija je u međuvremenu napustila posao jer nije u stanju da radi. Iako su iz Sente, ona sama boravi u Subotici jer se boji da ako ona ode, da će se sve zataškati.

- Ja više nikoga nemam. Želim samo da se sazna istina. Da oni koji su krivi za smrt mog muža odgovaraju pred zakonom. Toliko dugujem Zoltanu - jasna je utučena žena.