Boris Kovačić – Neznanje i strah najveći „prijatelji“ diskriminacije

Na testiranje je otišao kao 34-godišnjak, jer je bio svestan da je ranije imao rizične, nezaštićene seksualne odnose.

- Tada se prvi put pojavila mogućnost za dobrovoljno, pverljivo savetovanje i testiranje na HIV i ja i osoba sa kojom sam tada živeo deset godina odlučili smo da se testiramo. Iako sam bio zdravstveni radnik, o HIV-u sam vrlo malo znao. Kada smo sutradan otišli po rezultate, moj je bio sumnjiv i trebalo ga je ponoviti, a osoba sa mnom je bila negativna. Šok je blaga reč za to što sam osećao. Zašto baš ja, kako, da li sam ja jedini, sve mi se pomešalo u glavi – seća se Boris Kovačić, kao da je danas bilo. – Osoba sa kojom sam bio u vezi je odmah stala uz mene, kao i moja porodica, ali su me na poslu u Opštoj bolnici odmah izmestili iz operacione sale i prebacili na pripremni deo. Još nisam ni imao zvačnu potvrdu, već su tako reagovali.

Na infektivnoj klinici u Beogradu ustanovili su mi čupaste leukoplakije ispod jezika, što ukazuje na jako smanjen imunitet i uznapredovanje bolesti.

- Odmah sam počeo terapiju jer se kod mene radilo o već uznapreodvalom AIDS-u, iako nikakvih zdravstvenih problema nisam imao, bio sam u punoj snazi. Imao sam podršku moje najbliže okoline, ali na poslu je izostala. Svakakvih priča je bilo, da li mogu da ih zarazim ako smo u istoj prostoriji, pijemo kafu iz iste šolje, da li ću kapati krv u kafu i takve stvari. Zbog toga sam se penzionisao 2004. godine. Tada počinje period koji zove „moja socijalna smrt“, koja je trajala tri godine. Zatvorio sam se, bojao da izađem među ljude, komunicirao samo sa najbližima i malobrojnim prijateljima, onim koji su ostali uz mene i posle saznanja da imam HIV – iskreno će Boris.

Iz takve situacije „izvukao“ ga je poziv Zavoda za javno zdravlje da bude deo komisije za praćenje toka HIV-a i AIDS-a na teritoriji Vojvodine.

- Trebalo mi je dva meseca da odlučim da to prihvatim i veliku podršku mi je pružila doktorka Krtinić, koja mi je, sa drugim lekarima dala vetar u leđa da počnem da se bavim aktivizmom. Shvatio sam da ako mi ne progovorimo niko neće umesto nas, niti će se iko boriti za nas. A to nije lako nimalo. Znam ljude iz Subotice koji su čak i umrli jer nisu hteli da idu na lekarske komisije za terapiju za AIDS. Ljudi su radije birali smrt, nego da se sazna da su pozitivni – odmahujući glavom nastavlja naš sagovornik, jedan od četiri osobe u Srbiji koje su tada javno pričale o svojoj situaciji.

Tako je nastalo udruženje „Stav plus“, koji ima trenuno 30 korisnika o kojima brine troje aktivista i dva volontera. Cilj podrška ljudima sa HIV-om, ali i izmena zakonskih odredbi, poput Antidiskiminatorni zakona. Međutim, član 250 Krivičnog zakona i dalje diskriminiše HIV.

- Zahvaljujući svima nama, HIV je iz smrtonosne bolesti počeo da se definiše kao hronična bolest, ukoliko se otkrije na vreme i krene u antiretrogradnu terapiju. Terapija se takođe promenila, mnogo osavremenila, tako da umesto šake lekova koje sam pio pre dve decenije, sada pijem jednu ili dve tablete dnevno. Diskriminacije i stigme i dalje ima, i to tamo gde nikako ne sme da bude, a to je zdravstveni sistem. To je tragično.

JEDAN INFICIRANI U SBO - Ove godine u Srbiji je HIV dijagnostifikovan kod 152 osobe, od toga je 56 u Vojvodini, a u Severnobačkom okrugu kod jednog čoveka. Većinom se radi o uzrastu od 20 do 49 godina, najmlađa osoba ima 22 a najstarija 70 godina, a najčešći način transmisije je nezaštićen seksualni odnos – rečeno je pre nekoliko dana povodom Svetskog dana borbe protiv HIV-a.

U Srbiji je registrovano ukupno 4.524 osobe sa HIV infekcijom, a pretpostavlja se da ima još 500 ljudi koji spadaju u rizičnu grupu.

- Održali smo niz predavanja po školama i ustanovama i poražavajuće je da je kondom i dalje za mlade nešto što vrlo retko koriste. Sada ima i novi vid prevencije, tablete PrEP, koji bi trebalo da se uzima na preporuku lekara. Ali on ne štiti od trudnoće, niti drugih polno prenosivih bolesti, te imamo porast obolelih od sifilisa za 57 odsto. Zaista mi je razočaravajuće da pored svega ovoga mi svake godine otkrijemo 150 novoinficiranih – smatra Kovačić.

Aktivisti su fokusirani na pojačano testiranje ričičnih grupa stanovništva, dok je za opštu populaciju to na dobrovoljnoj bazi.

- Ja nisam preneo drugoj osobi, ali mnogi mogu to da učine. Naš najmlađi registrovani pacijent je imao 15 godina kada je posle prvog nezaštićenog odnosa dobio HIV. Ako se neko ponaša rizično, a onda ode kod kuće svojoj ženi, velika je mogućnost da joj prenese. Zato su strah i neznanje najopasniji i za širenje virusa i za odnos prema ljudima koji ga imaju. Ljudi koji primaju retrogradnu terapiju više ne mogu da prenesu virus, mogu da imaju potomstvo. Potrebno je samo da se testiraju i koriste prevenciju – poručuje Kovačić.