Borka Pavićević gošća u Omladinskom klubu "Skladište"

Na glavnom subotičkom trgu, gde je devedesetih bila fontana, zelena i živa, danas je još jedna rotonda sa spomenikom Jovanu Nenadu u sredini. Spomenik je nekoć bio postavljen uza zid kuće u proširenom delu trga, ili ulici koja vodi ka Radničkom univerzitetu u kome i dalje radi Boško Kovačević (Otvoreni univerzitet), kandidat za predsednika pokrajine Vojvodine između „jogurt“ revolucije i kasnijih „dešavanja“ čini mi se (ako se dobro sećam da je njegov „greh“ bio u odlasku na razgovor sa Stipe Suvarom). Onda je na scenu stupio Radoman Božović.

Tada se u samoposluzi na glavnom trgu prodavala knjiga Slobodana Miloševića „Godine raspleta“. Danas je na glavnom trgu štand Srpske napredne stranke, i zastava, gde se prikupljaju potpisi za smenu aktuelnog vojvođanskog rukovodstva. Tada je u poslastičarnici „Pelivan“, jedinoj radnji sa baštom u prekrasnom drvoredu ulice glavne subotičke avenije, baš tako, bio „gosip“ među Subotičanima ko kupuje, a ko ne kupuje „Slobinu“ knjigu, danas je u toj ulici, među tim drvoredom kafić do kafića, čitavom dužinom i ljudi sede, piju kafu i prate svadbu koja upravo ulazi u Gradsku kuću, sve sa muzikom. U Gradskoj kući više nije samo apoteka, kako i priliči gradskim trgovima, već je danas tu i „Mekdonalds“ sa svojim uobičajenim internacionalnim mirisom.

Gde je bio restoran „Spartak“, sa baštom, u staroj kući nalik na biblioteku, danas se nalazi Rajfajzen banka.

Samo pročelja Narodnog pozorišta u Subotici, „Nepsinhaza“, nema.

Dok sedim u kafiću, u „Pelivanu“, vidim jednu ženu posred trga sa detetom na biciklu, a to sam ja, devedesetih.

„1985. u Narodno pozorište-Nepsinhaz dolazi Ljubiša Ristić. U svom desetogodišnjem radu Ljubiša Ristić i Nada Kokotović okupili su veliku grupu reditelja i glumaca iz mnogih jugoslovenskih centara. Ukinute su drame i formiran je jedinstveni umetnički ansambl, a kao preovlađujući prihvaćen je koncept nekonvencionalnog pozorišnog izraza.“ (tekst sa sajta Narodnog pozorišta - Nepsinhaz u Subotici)

U gradskoj kući radio je lift, u njemu su bili oni koji odlaze, i oni koje gone, dok su za njima učesnici predstave sa stepenica bacali preostale kofere i stvari. („Madač, komentari“, Ljubiša Ristić, Nada Kokotović i svi, 1985.).

Iz Pozorišta izlazi sprovod, neki ljudi su na trgu, magla je, to je početak predstave „Anita Berber“ Nade Kokotović.

Palić je baš uređen, samo sada sve izgleda šire i veće, to je zato što ima tako puno sveta, subota je, izašlo je, što bi se reklo, i staro i mlado, i naravno neizbežne tezge sa svim i svačim koje su polegle po svim našim trgovima, ratištima i stratištima.

Kuće su obnovljene, a glavna staza uređena , čini mi se malo proširena, tom stazom u Mercedesu dolazio je Julije Cezar, Brut je pucao, a onda su nastali građanski ratovi („Julije Cezar“, u režiji Janeza Pipana, Šekspir Fest, 1996.)

Idemo ka Ženskom štrandu, tamo je nekoć bila tako nešto kao restoracija, zatvorena je , u renoviranju, biće tu velika kafana.

Palić, jezero, osvetljen je odozdo, reflektorima, publika je na pontonu, otisnuta, već je hladno, jesen dolazi, Otelo ( Neđo Osman) davi Dezdemonu (Almira Osmanović) u jezeru, na stepenicama Ženskog štranda („Otelo“, Viljema Šekspira, režija Nada Kokotović).

Tamo stazom dole, sada već ulazimo u palićku šumu, zid je smrti, cirkusko bure, arena, po kome motor vozi Rade Šerbedžija, dok glumci gledaju odozdo, „Tit Andronik“ u režiji Dušana Jovanovića, odnos glumaca i gledališta kao u areni, to je Jovanović dugo hteo, ali na „zid smrti“ penje se Mira Trailović sa Živanom Berisavljevićem i drugima u pratnji, Mira je u jednoj od svojih „cvetnih“ haljina, izdržaće zid, izdržaće Šerbedžija koga smo zasuli „kečapom“ iz improvizovanog festivalskog restorana umesto veštačke krvi nestale možda u nekom jelu, ne zna se ko je srećniji što je video predstavu, aplauzi, čestitke, slavlje u „areni“.

Još dalje u šumi, gde zalazi retko ko od današnjih šetača po Paliću, nalazi se staza „Ričarda Trećeg“ (režija Ljubiša Ristić). Ričard dužinom staze, puta, pod svoj crni plašt skuplja istoriju i njene nosioce, ide na koturnama, crni anđeo, sa druge staze čeka ga Ričmond, beli anđeo, sa belim krilima.

„Ko ne zna šta ostavlja, svejedno je šta ostavlja.“ (Hamlet)

Tih godina vozovi između Subotice i Beograda, uključujući i publiku koja je sletala na beogradski aerodrom, bili su puni, išlo se u grad Suboticu, u pozorište Subotice, u kazalište, pozorište, gledališče, teatar (1986, 1987, 1988...).

Sećanje na te dane je razlog što građani Subotice prilaze da se jave i pozdrave.

„Lopovi opelješili subotičko pozorište. Oko 400.000 cigala koje je trebalo uzidati u zaštićeni deo Narodnog pozorišta nestalo je još pre godinu i po dana, a tek juče podneta krivična prijava. Tokom prve faze obnove i izgradnje pozorišta investitor je bilo Ministarstvo kulture, dok smo mi bili navedeni samo kao krajnji korisnici. Maja prošle godine, kada je došlo do promene izvođača radova i početka druge faze, urađena je i primopredaja gradilišta, u magacinu nije bilo starih cigala“, kaže za naš list Ljubica Ristovski, direktorica teatra.“ (Politika 24. april 2013.)

„Sve su cigle bile obeležene“, kaze Nadica Momirov, zagovornica „starog“ pozorišta i bivši državni sekretar za kulturu, koja nas dočekuje, spremno, u svom domu nakon našeg „nastupa“ 20. aprila u Omladinskom klubu „Skladište“(Fondacija „ Danilo Kiš“): „Studije slučaja kao proces čitanja“.

Valja nama opet iz početka. Kultura „univerziteta“, recimo.

Bio je oktobar petnaesti 1989. Pročelje pozorišta u Subotici gleda na stazu, aveniju u kojoj su danas restorani, tada je bilo samo drveće i žuto lišće. U pročelju pozorišta je krojačnica sa neverovatnim majstorima, šili su stotine kostima i dan i noć. Natalija krojačica plače. „Šta je Natalija“. „Umrla mi je sestra“.“Žao mi je“.

„Ali, umro je i Danilo Kiš“, kaže Natalija.

Žuta staza.

Na tabli u pozorištu ostala je karta, sa crvenim cvetom Džonija Reljića i molbom Mire Miočinović da u Subotici „izvadimo“ Kišovu krštenicu i da joj pošaljemo.

Subotica, Szabatka.

Fotografija sa Palića. Julijana Bala, Dragan Klaić, Nora, njihova kći u kolicima, Jovan kod mene u naručju.

Dragana više nema, nema ni Lasla Bale, Subotičana koji su „poveli“ Suboticu kao „grad teatar“.

„Između poetike i politike“(Naslov zbornika sa Danilom Kišom kao večitom temom, što ga je priredila Mirjana Miočinović, CZKD).

Tribina koju su priredili urednici „Skladišta“ u Subotici bila je puna, na njoj je prikazan film o Miroslavu Krleži („Izlet u Rusiju“, CZKD, prošle godine u njeno doba). U tom filmu je i Danilo Kiš o Krležinim rečenicama „kroz koje duva vetar“. Zadovoljni organizatori skupa, mlad se svet skupio, prepričava, zadovoljni „gosti“. Damir Lučić (Rio), Damir Šmit, Sabolč Tolnai, Stipan Milodanović, Geza Antal, Damir Pavić (Septik), Ana Petarčić, Dragan Đurić, Petar Mitrić, Spartak Dulić, Lejla Hodžić, Ninoslav Šćepanović, i još Ana Isaković, Aleksandra Sekulić, Snežana Ćuruvija ...

Sa terase nekadašnjeg bioskopa „Jadran“ u koga je sada smešteno pozorište, i dečije, i centar „Skladište“, vidi se duga ulica sa secesionističkim kućama, sve do Gradske kuće, vidi se čitava Subotica, i na gradskoj kući sat, koji otkucava vreme.

Preuzeto sa: danas.rs/danasrs/kolumnisti.887.html