Bunjevačko prelo slavi 140 godina

Bilo je to na Marindan, 2. februara, davne, snegom okovane, 1879. godine. Pučka kasina, tek osnovana kao prvo bunjevačko udruženje, odlučila je da joj organizacija Velikog prela bude prva aktivnost.

- To je bilo u hotelu „Hungarija“ i tada je bilo oko hiljadu ljudi, što je prilično impozantan broj. Na njemu je utemeljen običaj da se izabere najlepša preljska pesma i te godine to je bila pesma katoličkog sveštenika NIkole Kujundžića „Kolo igra, tamburica svira“, koja se peva i danas a nekima je toliko bliska da je smatraju surogatom naše himne – kaže dr Suzana Kujundžić Ostojić, predsednica Nacionalnog saveta Bunjevaca.  – Cilj tog prvog prela bio je da se bunjevačka zajednica na jedan oficijelniji način predstavi svom gradu i u određenom smislu da se suprostavi austrougarskoj vlasti i postojećem režimu, da prikaže kompaktnost zajednice, želju za očuvanjem i insistiranje na svojim pravima.

Suzana Kujundžić Ostojić

Običaj okupljanja Bunjevaca na prelu, međutim, mnogo je stariji.

 – Prema istraživanju Jovana Erdeljanovića o običajima Bunjevaca iz njihovih starih krajeva – Like, Dalmatinske Zagore i Dalmacije, i tamo su još održavala prela, ljudi su tokom zimskih dana okupljali u kućama. Bio je to tada jedan porodični i običaj jedne manje lokalne zajednice – dodaje Kujundžić Ostojić.  – Taj običaj se sačuvao i seobom u Bačku. On se proširio, pa su na komšijska okupljanja počeli da se zovu svirci. Muškarci su se kartali, žene radile ručne radove, družili se... Taj običaj je iznedrio još jedan, koji je bio aktuelan krajem 18. i početkom 19. veka, to su bili „divani“, organzovali su se po Subotici tako što je grupa mladih ljudi zakupila jednu kuću i tamo se održavalo prelo za mlade. Kako nisu bili pod budnim okom svojih roditelja, taj običaj je vrlo brzo prekinut, a grad ga je zabranio.

Ali prelo je nastavilo da živi.  Najpre na salašima u januaru i februaru, a potom su svi nestrpljivo čekali Marindan, da obuku najlepše ruvo i odu na prelo.

- Pored masne hrane, krompirače, služile su se i „grickalice“ kokice i kuvani kukuruz. Običaj koji se zadržao do danas je izbor najlepše prelje, koja nije smela da bude mlađa od 16 godina i ne sme biti udata.  To je nekada bilo predstavljanje mladih devojaka zajednici, u zavisnosti iz koje i kakve su kuće dolazile, nosile su haljine od lionske svile ili beli šling. Bogate su nosile lionske svile, dok su siromašnije oblačile beli vez, ali tu je dolazila do izražaja vrednoća devojke, njena upornost i maštovitost – dalje će naša sagovornica. – Sve se odigravalo pred budnim okom porodice, na prela su obavezno odlazile majke i bake i pratile šta se dešava.

Na "Malom bunjevačkom prelu" (1993)

Tokom ovih 14 decenija prelo su pratile i brojne anegdote koje se i danas prepričavaju. A kako je ono izgledalo, možda je najbolje opisao Zvonko Bogdan u svojoj čuvenoj pesmi „Bunjevačko prelo“.

„Tolko lipih cura i momaka

ja ne vidjeh nigdje u zivotu

sastali se da se provesele

da se vide i da se zagrle“

- Postojala je šaljiva pošta,  jer mladi nisu imali načina da izraze ljubv jedno drugom, pa su momci kupovali razglednice, na prelu je bio poštar koji ih je skupljao i posle nosio onoj koja je namenjena – objašnjava Kata Kuntić. – Naravno, najponosnija je bila ona koja  je dobila najviše pošte ili najlepše poruke.

Kata Kuntić

Posle Drugog svetskog rata nisu se održavala javna prela, koja, realno, nisu bila zabranjivana, ali se nisu ni održavala.  Opet su se vratila u domove Bunjevaca. Sve do osnivanja Nacionalnog saveta bunjevačke nacionalne manjine, koji je doneo odluku da jedan od četiri nacionalna praznika bude i Dan velikog prela, koji je jedan od najlepših i najveselijih praznika.

- Samim tim što se tada prvi put javno održalo i sačuvalo do danas, kada se održava u nekoliko mesta, uprkos brojnim problemima, on je veoma značajan za Bunjevce i za očuvanje naše baštine – ističe Suzana Kujundžić Ostojić.

Bunjevačka narodna nošnja lionske svile