Časovničar Aleksandar Marton: Popravio sam 1.000 satova po koje niko nije došao

U naizgled sasvim običnoj časovničarskoj radnji u Subotici nalazi se jedinstvena kolekcija sa više od 1.000 satova koje su građani doneli Aleksandru Martonu na popravku, ali nikada nisu došli po njih.

Vrsni zanatlija ostao je jedini časovničar iz generacije koja je krajem šezdesetih godina prošlog veka posao izučila zanat u "Aurometalu", posle čega je bio šegrt kod poznatog subotičkog zlatara i satara Ivana Kuraija, a od 1987. godine samostalno radi. Njegova desna ruka je supruga Marija.

- Sve satove po koje niko nije došao, a ima ih više od hiljadu, popravio sam i čuvam ih i svi su obeleženi imenom i prezimenom. Najstariji među njima je ruski "start" iz 1967. godine. Mnogo je zanimljivih priča i anegdota bilo - priča Marton. On objašnjava da je po zakonu dužan da čuva sat najduže godinu dana, ali on je uporniji od zaboravnih vlasnika. O tome svedoči i primer jednog ruskog sata koji mu je jedna starija gospođa donela na popravku davne 1978. godine.

- Popravka je trajala nekoliko dana. A onda su prolazili dani, meseci, godine i posle skoro 20 godina pojavio se mladić, unuk vlasnice sata. Nažalost, njegova baka je umrla u Americi, a on je među njenim stvarima pronašao potvrdu moje radnje. Kada je došao u Suboticu, hteo je da proveri da li sat još postoji. Bio je iznenađen kada sam mu dao sat - kaže Marton.

Dešavalo se da sugrađani, ali i vlasnici satova iz inostranstva, dođu po sat i kažu da su ga ostavili pre par meseci ili godinu dana, a kada ih Marton pronađe, obično na ceduljici piše da ih je preuzeo pre 10 i više godina.

- Pamtim i čoveka koji je tvrdio da sat nikada nije bio kod mene na popravci, jer pripada njegovoj sestri koja je časna sestra u Splitu. Na satu je već postojala moja oznaka, a i on mi je kasnije potvrdio da sam u pravu, pošto je zapravo sat na popravku doneo njegov brat blizanac. Jednom je došao mladić i tražio sat sa posvetom koji je bio kod mene duže od godinu dana. Rekao je da pripada njegovom ocu koga su pretukli na ulici i ja sam mu dao sat, ali kada ga je odneo kući, njegov otac je počeo da plače i nije ga želeo - kaže Marton.

U kolekciji zaboravljenih satova bilo je i onih zbog kojih je Marton imao posla i sa sudom.

- Tako je jedna gospođa došla po muževljev sat i rekla da nema ceduljicu jer je on u bolnici. Posle nedelju dana došao je vlasnik lično. Kada sam rekao da je njegova žena već dolazila po sat, nije mogao da veruje, jer ga je u međuvremenu napustila i odnela sve njegove druge stvari, pa čak i sat. Zato sam mu fotokopirao priznanicu moje radnje da bi imao dokaz na sudu - priča Marton.

Čuvam tuđe satove kao da su moji

Na satove ne gledam kao na materijalnu vrednost. Za mene je najveća radost kada popravim sat i kada besprekorno radi. Nemam ni svoju kolekciju satova, ali tuđe čuvam kao da su moji - poručuje sajdžija.

Vreme nas je pregazilo, ali ne dam se

Za razliku od zlatnog doba za časovničare, kada je mesečno imao i po 650 popravki, Marton kaže da sada ima tek nekoliko, jer je došlo vreme baterijskih satova i uglavnom radi zamenu baterija. Kaže da se mladi ne interesuju za ovaj zanat i misli da ga niko neće zameniti, ali svojim mušterijama poručuje da će raditi sve dok to bude mogao.

- Vreme je pregazilo časovničare, nažalost, sada je jeftinije kupiti sat na pijaci nego popraviti stari očev sat. Mlade ne interesuje ovaj poziv, ali ja se ne dam - kaže Marton.