Ćupići u duhu pravoslavlja podižu i vaspitaju šest sinova

Vaskrs je za njih jedan od najznačajnijih datuma u godini, odmah posle krsne slave Đurđevdana, koja ove godine pada na Vaskršnji ponedeljak. Zbog toga je u ovoj velikoj porodici proteklih dana bilo prilično živo, jer su se pripremala oba praznika.  Najvredniji su, razume se, bili mama i tata, a veliku pomoć su imali od starijih dečaka.

- Dupla sreća za našu kuću. Kako je odmah posle Vaskrsa slava, ove godine smo odlučili da Vaskrs proslavimo liturgijski u hramu na Paliću, uz kuvana jaja i nešto skromniju trpezu, jer je, sa jedne strane ovaj duhovni karakter praznika mnogo važniji od toga šta će se jesti, a sa druge, želimo da ugostimo kumove i druge dobre ljude na dan našeg sveca zaštitnika – pričaju Nebojša i Bojana. – Deca se posebno raduju liturgiji, kao i mi, vole da slušaju našeg duhovnika oca Lazara Đačića, a često dođu za pevnicu i pevaju sa drugom decom. To nam je posebno drago, jer na taj način od malena uče i prihvataju našu veru i tradiciju. Zbog velikih obaveza, nažalost, ne možemo da idemo u crkvu onoliko koliko bi želeli, ali otac Lazar uvek ima  razumevanja i lepu i mudru  reč za nas.  Zahvaljujući tome, možemo da ispunimo i tu važnu, duhovnu stranu našeg bića.

Vera je uz Ćupiće bila kada im je bilo najteže. Ne samo da im je davala snagu da istraju i ne posustanu, kada se sve oko njih, u bukvalnom smislu rušilo, nego ih je spojila sa dobrim ljudima koji su im nesebično pomogli da stanu na svoje noge.

- Da naša muka nije bila tako velika, možda ni naša vera danas ne bi bila toliko snažna. Na Paliću smo deset godina, naša kuća je bila u tako lošem stanju, samo što nije urušila. Radio sam, trudio se, ali nisam mogao. Nismo imali kud. Otkriven mi je melanom i bukvalno su mi davali nekoliko meseci života. Ali onda su se kod nas pojavili dobri ljudi, sam Bog ih je poslao, pokrenuta je akcija da nam se obnovi kuća i da deca konačno imaju da spavaju u toplom i bezbednom. Ja sam operisan i ne znam, kako, verovatno Božjom voljom, četiri godine od dijagnoze i operacije, nemam nikakvih posledica – svedoči glava kuće. – Sada smo na pozitivnoj nuli, ne živimo u izobilju ali imamo lep krov nad glavom, nikome nismo dužni, trudimo se... Deca su naučena da ono što imaju podele, da nisu pohlepni, da su srećni onim što imaju.

Da imaju veliku porodicu Bojana i Nebojša su oduvek želeli, samo je bilo pitanje da li će biti četvoro ili petoro.  Da im ispuni oboma želju, a da opet niko ne bude u pravu, život im je doneo šest sinova.

- Biti roditelj šestoro dece je jako lepo, ali i teško. Svako od njih je individua za sebe, a kako su stariji tako nam je lakše, sve su samostalniji – priča Bojana. – Svaki dan moramo dobro da isplaniramo. Velika pomoć, i u fizičkom i finansijskom smislu, nam je to što dobijamo ručak od Studentskog odmarališta, tako da ja spremam „samo“ doručak, večeru, užine... Do tada mi je bilo jako teško. Koliko se veša opere i opegla, to ne mogu ni da pobrojim, ni izmerim.

Nebojša, pak, otkriva malu tajnu supružnika.

- Najbitnije je da najstarijeg formirate onako kako treba, onda se mlađi na njega ugledaju a vi možete da se oslonite na njega. Ali svakome od njih treba da se posvetimo, da napravimo od njih dobre i čestite ljude – ponosno će tata.

A kako i ne bi bio ponosan. Svi su sjajni đaci, vredni, odmereni, skromnim i saosećajni. Đurđe uči telekominikacije u TŠ „Ivan Sarić“,  a ostali školarci su odlikaši u OŠ „Miroslav Antić“ na Paliću. Dečaci vole da čitaju, uče, igraju igrice, maštaju da postanu programer, gejmer, sladoledžija, kuvar...

- Porodica je u današnje vreme jako ugrožena. Često se osećamo da neki stranci, jer danas moderne porodice izgledaju drugačije od naše. Ali mi ne želimo da odustanemo od toga da deci usadimo prave vrednosti, da vole druge ljude, pomognu kada mogu, da su zdravlje i sloga najveće bogastvo. Mi ne podižemo samo šestoro dece, već šest budućih porodica. Žao nam je što se porodica urušava. Zato se uz zdravlje za sve bližnje, na današnji dan molimo i za vaskrs porodice – punog srca poručuju Ćupići.