Da li se osećate bezbedno?
Dakle, dok smo razgovarale idući ka parkiranom automobilu, iza nas je bio biciklista sa kačketom na glavi (to smo jedino uspele da vidimo i zapamtimo). On je, verovatno, pažljivo „snimio“ situaciju, i shvatio da je torba koja se nalazila u desnoj ruci moje sagovornice – lak plen, pa je u punoj brzini, prošao pored nas, usput se nagnuvši na njenu stranu, pokušavši da joj otme torbu iz ruke!
Poznanica je imala sreće. Torbu, u kojoj se osim novčanika i dokumenata, nalazio i skupi fotoaparat, držala je dovoljno čvrsto da joj napadač ne bi i oteo tašnu, ali nedovoljno za to da njegov drski napad ne prođe bez štete – jedna drška na torbi je otkinuta. Druga se zadržala i – spasila joj vlasništvo! Sreća je i što joj napadač, posegnuvši grubo za torbom, nije izvrnuo lakat, gurnuo, ili na neki drugi način povredio. Ipak, cenu je platila. Posle ovog nemilog događaja, koji se odigrao u devet sati uveče, ona, kada god može, izbegava šetnju kada padne mrak, svoje stvari drži čvrsto uza sebe kada hoda ulicom i nonstop se osvrće. Strah je postao njen stalni pratilac. „Kada hodam trotoarom u Ulici Braće Radića, i neko je iza mene na bicikli“, priča, „ne mogu da se opustim dok me ne zaobiđe jer se plašim da će pokušati da me opljačka!“. „Više nemam mira, ne osećam se bezbedno“ – dodaje.
O tome kako su nekoga napali i(li) opljačkali slušamo skoro svaki dan. I više nije vest. Ali, kada se to desi vama, ili nekome koga poznajete, ko vam je drag, postavljate sebi pitanje – da li se osećam bezbedno? I to ne samo u Subotici. Još više i još češće u Novom Sadu, Beogradu... Veći grad, više problema. Ali Subotica je nekako oduvek važila za oazu mira. Tako je i izgledala. Ali više nije.
Jedno oktobarsko veče, takođe oko 21 čas, jedna devojka se vraćala kući u pratnji svog dečka. Ona stanuje u „Srpskom šoru“, gde ih je i presrela grupa huligana. Momak je prošao sa batinama, a devojka je bez povreda, ali još uvek u šoku. Događaj je prijavljen policiji. „Ovo je grad huligana, ne mogu da verujem šta nam se dešava!“ – rekla je ona dan posle nemilog događaja.
Činjenica je da je nasilje u porastu. Posebno među mladima. Činjenica je da je sve više nezadovoljnih, ogorčenih i siromašnih. I činjenica je da je sve više mladih ljudi zanemareno, prepušteno sebi i(li) ulici, gde beže od nagomilanih porodičnih problema, svađa i nemaštine. I činjenica je da kao društvo gubimo kompas.
Zakoni štite huligane, maloletne delikvente, za krađu manju od 15.000 dinara, niko i ne odgovara! O nekim drugim, mnogo ozbiljnijim, krađama, piše i Brankica Stanković u svojoj knjizi “Insajder, moja priča”, poznata novinarka koja je 24 časa pod policijskom pratnjom jer su joj pretili smrću. Da li je to rešenje – policijska pratnja? Svakom od nas?! Rešenja, za sada, nema. Kraj se ni ne nazire...
