Deca su naših deset božjih darova

"Porodicu smatram osnovom ljudske zajednice i nezamenljivom za duhovni razvoj čoveka, u njoj se drži do osnovnih duhovnih vrednosti, koje nas vode kroz život, ona je izvor ljubavi, u njoj se učimo dužnosti, žrtvovanju, zajedničkom podnošenju nevolja, ali i podeli radosti."

Misli blagopočivšeg partijarha srpskog Pavla možda najbolje opisuju veliku porodicu prezvitera Dragana Stokina, starešine Hrama Svetog vaznesenja Gospodnjeg u Subotici u kojoj stasava čak desetoro dece!

U zemlji u kojoj prosečna porodica ima tri člana, slika velike, dvanaestočlane porodice, u kojoj rastu vaspitana, kulturna i mila deca, sjajni đaci i studenti, retko se viđa.

Dok Isidora (23), student završne godine srpske književnosti i jezika, i Krstinja (21), student druge godine medicine, pripremaju ispite za aprilski rok, mlađe devojčice Radmila (16), bliznakinje Anđelija i Anastasija (14), Rafaila (11), bliznakinje Teodora i Marija (8) pomažu majci Sandri u šaranju jaja i pripremanju uskršnje trpeze. Ljubiša (19), đak Bogoslovije u Kragujevcu, vredno pomaže ocu u mnogobrojnim obavezama pred najveći hrišćanski praznik. Ipak, sve njihove oči uprte su ka dvogodišnjem Mihajlu, koji prosto pleni svojom igrom i radošću. Kako se mnogo uželeo starijeg brata, Mijo mu neprestano peva, a pesmi se često pridružuju i devojčice.

Zovemo ga desetar, zato mora biti glavni - smejući se počinje priču otac Dragan. - On je doneo novu radost u naš dom i postao mezimac starijeg brata i sestara. Svi se neverovatno dobro slažu i vezani su. Daleko od toga da se ne posvađaju, ali se veoma brzo i pomire. Čim se ujutru probude, svi redom hitaju ka zbornom mestu na trosed u spavaćoj sobi kod mame i Mihajla.

Otac Dragan i Sandra kažu da su oduvek znali da će imati mnogo dece, ali ne iz nekih racionalističkih razloga, već jednostavno smatraju da je svako dete plod ljubavi i dar od Boga, koji treba prihvatiti.

- Teško jeste i ekonomski i fizički, ali te teškoće su slatke. Ta refleksija, kada dete potrči u susret, ta ljubav, privrženost, radost i sve ostalo što se kroz život vraća od dece, uliva novu snagu - kažu roditelji, koji po svemu mogu biti ponosni na svoju decu. - Mnogi ljudi nemaju mnogo dece i imaju mnogo vremena i novca da zadovolje sve njihove želje, dok je kod nas obrnuto, nemamo mnogo ni vremena, ni prostora da zadovoljimo njihovu svaku i najsitniju želju, niti su navikli na luksuz, već se trudimo da im pružimo zaista istinske vrednosti. Nije presudno koliko vremena provodite sa decom, već je važno da to bude suštinski, to može biti jedna rečenica, ali da ona utiče na njihovu percepciju, kako onoga što se dešava, tako i i onoga što ih čeka.

U domu porodice Stokin, skromnom ali besprekorno urednom, u kome se ni u čemu ne oskudeva, zna se red. Deca ga spontano uče, navikla su da dele stvari koje imaju, jedni drugima pomažu, stariji brinu o mlađima, koji se pak ugledaju na njih, naročito na Isidoru i Krstinju.

- Možda je nekome čudno kako sve kod nas funkcioniše, ali to što sam odrastao u velikoj porodici mnogo mi je pomoglo kada sam otišao na Bogosloviju, gde smo svi kao jedna velika porodica, a sobu delim sa još sedam drugova - dodaje Ljubiša, koji se za sveštenički poziv odlučio pre svega zbog onoga što on u sebi nosi. - Video sam i sve njegove lepote, ali i one druge strane, zbog čega nijednom nisam posumnjao u svoj izbor.

Ljubiša, kao i sva ostala deca, rastu u duhu pravoslavlja, ali to ne znači da se fanatično odbacuje nešto što je vredno i značajno ako ne pripada crkvenoj formi.

- Autentično pravoslavlje podrazumeva i prihvatanje novih civilizacijskih tekovina, a za to su nam primer naši veliki preci, poput Tesle, Pupina, vladike Nikolaja - naglašava otac Dragan. - Ponosan sam na sve njih što zdravo rasuđuju, što uviđaju da neki servirani vidovi zabave ne nose sa sobom i dobro. Kao i svi roditelji, brinemo za njih, naročito za ovo troje što su stasali da odu iz našeg doma, ali nam je od velike pomoći što deca umeju da razlikuju dobro i zlo, da sagledavaju stvari, ne po tome kako ih vide, već kakve plodove one donose.

U protekle dve decenije roditelji mogu na prste da prebroje prospavane noći, Sandrine namučene ruke od pranja, kuvanja, peglanja, najbolje govore da nije leko biti majka desetoro dece.

- Kada odjekne njihova pesma sve se to zaboravi. Ta radost nema cenu - poručuju, zasigurno najbogatiji roditelji na severu Bačke.

ISTI I DUHOM I LIKOM
Ne samo što su jako vezana, deca i međusobno liče. Mali Mihajlo već nalikuje na svog starijeg brata, dok se Anastasija, Krstinja i Marija ne razlikuju u određenom uzrastu.

- Izuzev Teodore, koja najviše liči na mene, i Anđelije koja liči na moju sestru, svi međusobno liče. Oni koji su bliži godinama povezani su istim interesovanjima ili muzikom koju slušaju, ali klanova nema. Čak i kad bi bilo, mnogo je špijuna u kući, ne bi se dugo održali - šali se otac.