Dirigent Maćaš Murenji, dobitnik nagrade „Pro urbe“

U svojoj četiri decenije dugoj umetničkoj karijeri bio je dirigent u subotičkom Narodnom pozorištu, Subotičkoj filharmoniji, profesor u nekoliko škola, osnivač Ženskog omladinskog hora.  Jovan Kolundžija, Pavica Gvozdić, Jasminka Stančul, Rita Kinka, Ivan Kočarov, Dubravka Zubović, Milka Stojanović, Živan Saramandić, Julija Bisak, Saša Štulić, Duško Bugarin, Gertruda Munitić, Alenka Ponjavić, Vera i Agota Vitkai, Dušan Svilar samo su neki od umetnika koji su nastupali pod njegovom dirigentskom palicoma, a po nekoj gruboj evidenciji,  u Ženskom omladinskom  horu je tokom svih godina pevalo više od pet stotina devojaka, koje su nosile ime Subotice i Srbije u 90 država.

- Ponosan sam na svaki održan koncert, na sve mlade pevače koji su tu načinili prve muzičke korake, kojima sam dao vetar u leđa za dalje bavljenje muzikom. Ali ako nešto treba da izdvojim, onda je to takmičenje u Moskvi, gde smo zahvaljujući svojim uspehom nastupali smo u dvorani Čajkovski i Boljšoj teatru u kojima nas je gledalo po pet hiljada ljudi. To je bilo neponovljivo iskustvo – seća se Murenji. – Nastupali smo zaista mnogo, novogodišnji koncert smo mi uveli prvi put, ali  I sada žalim što nisam uspeo da postavim Betovenovu „Devetu simfoniju“ u Subotici sa subotičkim umetnicima. Ako ne celu onda bar „Odu radosti“.

Tokom koncerata Velika većnica je uvek bila ispunjena do poslednjeg mesta. Nekada su se zbog velikog interesovanja održavala i dva koncerta za redom. Sada je kulturni i umetnički život mnogo drugačiji.

- Nikada nije bilo dovoljno novca za kulturu, ali je bilo mnogo više dešavanja. Sada imamo sjajne horove, dve filharmonije, sjajne duvačke i tamburaške orkestre tako da Subotica stvarno ima kapacitet da kulturni život bude bogatiji i sadržajniji – isitiče Murenji. – Subotička publika je divna, možda nekada deluje hladno ali je stvarno divna. Ako tokom koncerta koji traje sat i po vremena uspeš bar 20 sekundi da spojiš sebe, orkestar, kompozitora i publiku u jedno, onda si uspeo. A taj osećaj je neopisiv. Trudio sam se da uvek imam vezu sa njom.

Posao dirigenta je izuzetno odgovoran i zahtevan, ali  Murenji nikada nije pomišljao da ga promeni.

- Posao dirigenta je da prati i usklađuje ostale izvođače, koji imaju svoje note i uvežbani su, ali se dešavaju greške. Dovoljno je da svaki instrument zakasni koju stotinku, nastaje raspad sistema. Zato se mi pogledima razumemo  - objašnjava naš sagovornik. – Nikada nisam imao neke ritual pred nastup, sem da volim da se osamim  I ako mi se dlanovi ne oznoje pred koncert, onda to nije dobar znak. Ovaj posao treba voleti, pre svega, ali čovek mora da bude siguran u sebe, da ne dozvoli sebi da se razočara i poklekne, već da uvek ide napred.