Frontmen "Fausta" Tibor Cindrić: "Još mi nije dosta. Dok imam šta da kažem, ne stajem!"

Grupa "Faust" ove godine slavi dva izuzetno važna i velika jubilja - 11 izdatih albuma i tri puta više godina postojanja. Jedini stalni član benda od nastanka pa sve do danas jeste frontmen Tibor Cindrić. 

 - Novi album "Emotivni ljudi" je izašao pre tri meseca, a mi već radimo na novim pesmama za album za mađarsko tržište. Poslednji album koji smo tamo izdali bio je 2021. godine. Hoću nešto još dok mogu. Mogli smo da stanemo kod prvog albuma - imamo jedan album, sviraš tih nekoliko pesama, i sviraš tuđe pesme, one poznatije, koje svi znaju, svi vole. Volim ja to, treba i tuđe pevati, na nečemu si odrastao, stasao, nešto te oblikovalo. Ali još više volim da stvaram svoje - kaže uvek nasmejani Cindrić, koji je i tekstopisac.

Osim njega, na novom albumu potpisano je još četvoro tekstopisaca, od kojih je jedan i Duško Tirfunović, čuveni tekstopisac koji je pisao i za Bijelo Dugme i Zdravka Čolića. 

 - Duško Trifunović je za vreme rata došao u Srbiju. Mi smo posle njegove smrti dobili dozvolu da obradimo pesmu "Živim svoje" - na njegov tekst smo napisali kompoziciju. Na prvo čitanje sam znao da je to - to, ta pesma je kao da sam je ja pisao, toliko sam je doživeo - dodaje on i recituje stihove pesme -"Ne žalim se, živeo sam dugo, imao sam zašto i zbog koga. I sad ne znam šta da radim drugo, no da berem plodove od toga" - a onda nastavlja - To su ti neki pisci koji su večiti. Pisao je za sebe, bez namere da to neko otpeva, zato su pesme tako emotivne. Ali, ima u njegovim pesmama i gorčine, to je normalno, to je sastavni deo života. 

Sve dosadašnje pesme koje je snimio zajedno sa bendom su mu kao deca - ne može da odvoji koja mu je draža, jer uz svaku je bio, od samog začetka - teksta i kompozicije, preko rasta i razvoja - aranžmana i uvežbavanja, do trenutka kada se, nakon snimanja našla na albumu, kod izdavača. 

- Za 33 godine postojanja imamo oko 70 pesama. Sve su mi drage, ne  mogu ih, kao ni decu, izdvojiti, to ne može biti. Ali moram da kažem, kad pevam te neke lagane pesme kao što su na novom albumu "Put ka osmehu" i "Živim svoje" - mene emocija podigne za još 50%. Emocija koja postoji u bržim pesmama, kao što su "Motoraši", u ovim pesmama je još jača - pogodi me baš nasred srca. 

Svoje mesto na novom albumu našla je i obrada čuvene pesme "Zemljo moja". 

- Obradili smo ovu čuvenu pesmu. Tu moraš da budeš pažljiv - da ne upropastiš pesmu. Dobru pesmu moraš tako obraditi da ne izazoveš u ljudima nešto negativno. Ali drago mi je da nema neagtivinih komentara, to znači da smo uspeli. Napravili smo i spot, odlična je stvar to što mnogo ljudi zna tu pesmu, čak i mlađih, iako je to bila himna Jugoslavije - objašnjava on i dodaje - Eh, to je bilo jedno drugo vreme. 

Objasnio je i ko su ti "Emotivni ljudi", po kojima album nosi ime. 

- Emotivni ljudi - to su svi ljudi, mi, i svi oko nas. Ja i danas, posle svih godina i svega u životu i dalje emotivno mislim, emotivno doživljavam svet. Prvobitna ideja je bila da ponese naziv po nekoj od pesama, ali ovo je više od toga - bez emocije nema života. To je način života, ne možeš postojati ako je oko tebe sve haldno. Mora biti emocije, ljubavi, lepote, a značenje života - to je emocija - kaže on, istakavši da još uvek veruje u dobro u ljudima i ljubav koju oni nose u sebi - Ovo je muzika za sve ljude velikog srca. Ima toga još danas. Samo je to kod nekih ljudi možda negde u duši sakriveno, a svako ko sasluša našu pesmu, i ne samo našu nego uopšte pesmu koja govori o lepoti, o duši, o ljubavi - može da otkrije to u sebi, jer svaki čovek to ima.

Osvrnuvši se na celokupnu karijeru i stvaralaštvo, posebno se dotakao onoga na šta je ponosan, šta je možda moglo drugačije i zaključio - granice ne postoje, stvaraće sve dok ga to bude ispunjavalo.

- Još mi nije dosta! Ponosan sam na to što i posle toliko godina ja i dan danas pevam. Zahvaljujući internetu, prate nas i u drugim državama, to nam daje novu energiju, novu snagu. Da sada krećem ispočetka - ja bih sve isto. Moji počeci bili su tu gde je sada Plava fontana, gde smo mi mladi rokeri počinjali sa akustičnom gitarom. Kada nismo postali popularni u Jugoslaviji kao neki drugi bendovi, koji su može bili i lošiji, nege je to pogodilo, napustili su bend, napustili muziku. Žaliti se može svako, ali ja to ne gledam tako, to je sudbina. Ja muziku najpre za sebe stvaram, a onda je delim sa drugima. Ljudi to prepoznaju, osećaju i doživljavaju tu emociju. I dok imam šta da kažem, ne stajem.