Gestovi im život znače

U njihovoj školi oni uče da samostalno žive. To je mesto gde detinjstvo i prve mladalačke dane provedu osobe sa oštećenim sluhom iz čitave Vojvodine i šire.

Snežana Ljubinković i Andrea Kikić pomažu da im svaki dan bude drugačiji

Snežana Ljubinković, psiholog, kaže da u Školski centar deca dolaze sa pet-šest godina jer je važno da rehabilitacija počne u što ranijem uzrastu kako bi se kompenzovale nihove sposobnosti. Oko 30 odsto od ukupno 80 dece koja pohađaju zabavište, osnovnu i srednju školu u Školskom centru za slušno oštećenu decu je iz Subotice. To nije slučajno.

- Subotica ima najviše gluvih osoba jer su se oni vezali za Suboticu. Sada imamo slučaj da su se roditelji doselili iz Banata u naš grad da bi deca mogla da pohađaju školu. Septembar je svima najteži. Tada nam dolaze predškolci. Zato u sklopu škole imamo i sobe namenjene roditeljima koji sa nama ostaju dok im se deca ne priviknu na novu sredinu, a to može da traje nekoliko nedelja ili meseci. Važno je da dete očuva poverenje u roditelje, da bude sigurno da dolaskom u školu neće biti ostavljeno, da će ga nova sredina prihvatiti i zadovoljiti sve njegove potrebe. Zbog svega toga od izuzetnog značaja je za sve nas saradnja sa roditeljima i ona traje tokom čitavog školovanja. Ono što mi pružimo kako deci tako i njihovim roditeljima je razumevanje. Prijateljska, topla, podržavajuća sredina je najvažnija kao i sigurnost.

U sklopu škole je i internat koji ima sve što je deci potrebno za život. Tu su sobe, kupatilo, dnevni boravak, trpezarija i omiljeni kuvar Vlado, koji priprema najukusniji pasulj na svetu a deci nikad dosta, uvek traže „repete"...

- Druženje je za slušno oštećenu decu najvažnije, potrebna im je komunikacija, a najbolje ih mogu razumeti oni koji poznaju gestovni govor a najbolji kontakt postižu sa svojim vršnjacima i drugom decom. Ponekad porodica nije u stanju da ih razume jer još uvek ima roditelja koji imaju problem da prihvate činjenicu da im je dete gluvo i da sami savladaju gestovnu komunikaciju. Mi to nastojimo da promenimo od samog početka. Naš je najveći uspeh kada promenimo stav porodice. Kada dete doživi komunikaciju gestovima sa svojim roditeljima je ustvari prihvatanje deteta takvog kakvog jeste.

A prihvatiti dete takvo kakvo jeste je ustvari za njega najvažnije. Da bi pokazali i dokazali da su različiti od drugih, a ustvari isti, deca iz Školskog centra za slušno oštećena lica priređuju izložbe, pozorišne predstave i rado se odazivaju sportskim takmičenjima. Na takmičenju u folkloru osvojili su prvo mesto u Srbiji. Ono što oni mnogo vole je pantomima, obožavaju da se slikaju, snimaju jer im je vizuelna percepcija izuzetno izražena.

Ivana Krstić je učenica osmog razreda i na mnogobrojnim konkursima osvojila je nekoliko nagrada zahvaljujući pre svega upornosti i zalaganju nastavnice likovnog vaspitanja Gordane Kanjo.

Biljana Sukur i Dragana Krnajac su najbolje drugarice. Njih dve će za godinu dana postati frizerke. A do tada imaju u školi mnogo obaveza koje sa ljubavlju obavljaju. Između ostalog i da a igraju u pozorišnoj predstavi, brinu o svojim mlađim drugarima, odlaze na praksu u frizerski salon „Čuperak".

Klaudija Mernjak i Timea Nađ najradije pričaju o predstavi „Mili Džek i razigrani mačak" i nadaju se da će je ponovo zajedno sa glumcem Branislavom Trifkovićem igrati u januaru.

Gluvoća je naglašava Snežana Ljubinković, najteži hendikep, a slušno oštećena deca se razlikuju od ostalih jer su optimistična. U njihovoj školi, kažu, nema nasilja, nema agresije, poremećaja u ponašanju. Oni umeju da se raduju, da budu spontani. Problem je što nemaju dovoljno kontakta sa drugim ljudima a često su izolovani i u svojim porodicama. I kao što kaže Milorad Mrvić, direktor Školskog centra, veliko hvala defektolozima, psiholozima i vaspitačima što čine sve da im ovaj grad miriše na bagrem.