Ivina pobeda nad bolešću podstrek za ostale vršnjake

Uz pomoć ljudi velikog srca i zahvaljujući njenoj lavovskoj borbi, Iva je pobedila leukemiju i uspešno se oporavila od transplantacije koštane srži. Danas je ona učenica petog razreda OŠ „Jovan Jovanović Zmaj“ i uživa u svakom danu sa porodicom i vršnjacima.

Period koji su obeležili beli mantili, braunile, neizvesnost, strah, fizička malaksalost sada je iza nje. Iz njega je izašla kao pravi pobednik, ali ga se i ona i njena porodica još uvek sećaju sa dozom teskobe.

- Bio je to april 2016. godine, kada je dobila prvu temperaturu a potom i mučnine, a onda joj je jedno jutro pukao kapilar u oku i imala je zujanje u ušima. Odmah smo otišli kod lekara, zadržali su nas u bolnici i ustanovljena joj je leukemija. Više od devet meseci smo bili na Odeljenju onkologije u Novom Sadu a tokom terapije saznali smo da ima komlikacije i da joj neophodna je transplantacija koštane srži – seća se majka Snežana. - Zbog svoje specifičnosti operacija je trebala da se obavi u Bolonji u Italiji a za nju je bilo potrebno 90.000 evra. Polovinu te sume skupili su naši sugrađani a drugu polovinu sakupili so putem humanitarnog broja i apela u celoj zemlji. Svima smo neizmerno zahvalni što su tada bili uz nas.

Današnji dan koji je posvećen svoj deci oboleloj od raka za porodicu je težak. Za tren ih vrati kroz sve što su prošli.

- Te prve godine sam bez problema govorila na trgu i pričala o njenoj bolesti. Kasnije nisam mogla. Nisam imala snage – iskreno će majka. – Kada si u tome, u tom šoku, nisi ni svestan kroz šta prolaziš. Tek kada malo prođe postaneš svestan i bude ti preteško. U borbu sa karcinomom ulazi cela porodica. Svako na svoj način. Iznenadila sam se koliku podršku sam u tom period imala od nepoznatih ljudi, sa koliko ljubavi su mi prilazili i pomagali.

Posle transplantacije Iva se lepo oporavila, nije primala nikakve terapije, sem imunološke, a godinu dana posle zahvata imala je savršenu krvnu sliku.

- Još uvek idemo jednom godišnje na kontrolu. Verovatno ima trauma iz tog perioda, ali ih ne ispoljava, vidim samo ponekad da je nesigurna, da je u strahu kada nisam blizu nje. Bitan period svog života, kada se formira ličnost i stiču prva znanja, propustila je zbog boravka u bolnici. Zato joj treba više truda da savlada školsko gradivo, ali sam sigurna da će i to prevazići – dodaje Snežana. – Dosta ljudi me je zvalo, pitalo za savet i trudim se da svima pomognem koliko mogu. Svima kažem da ne gledaju na tu bolest kao na najgoru stvar na svetu, nego da uđu u tu borbu kao da je ona neminovna i da veruju da će sve doći na svoje. Da je to tok života koji će proći. Da budu jaki, pozitivni, da deca osete tu snagu. Ali moraju i na sebe da misle, kako se ne bi I sami razboleli kada sve to prođe. Podrška je potrebna celoj porodici. Kod nas to čini “Nurdor”, u Italiji smo takođe bili u roditeljskoj kući, ali mislim da ona mora da bude sistemska jer je, nažalost, sve je više dece koja se bore sa teškim bolestima.