Izložba fotografija subotičkog fotografa Ervina Krebsa pod nazivom „Stvaran svet oko mene“
Ervin Krebs je rođen 1976. u Subotici. Diplomirao je Međunarodni marketing na Poslovnoj školi “Megatrend” Beograd 2003, te Izvršno upravljanje na Fakultetu za poslovne studije “Megatrend” Beograd 2011. godine.
Fotografijom se bavi od 2008. Na Otvorenom univerzitetu Subotica je završio kurs fotografije 2010. Iste godine je postao i član kluba „Photowalkers“. Učesnik je radionica festivala „Etnofest“. Učestvovao je na nekoliko zajedničkih izložbi kluba „Photowalkers“, uključujući i izložbu sa Grupom 32 iz Beograda, te na različitim foto-konkursima. Njegove fotografije su se našle u knjigama: Bogdan Janjušević, „Stambene palate u vojvođanskim gradovima od baroka do istorizma“ (izdavač: Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture i „Prometej“, 2011), Lazo Vojnić Hajduk, „Obiteljska dužijanca“ (Subotica, 2011), Alojzije Stantić, „Ris“ (Subotica, 2011), Lazo Vojnić Hajduk, „Ago Mamužić“ (Subotica, 2011); u novinama: „Pučka kasina“ (2011, naslovnica), „Spajamo“ (2011, naslovnica).
Reč autora o izložbi:
„Fotografija je uvek bila prisutna u mom životu; uvek negde oko mene. Verovatno zato što se moj otac bavio fotografijom, to mu je bio hobi. Kao klinac odrastao sam uz neke njegove fotografije. Često smo zajedno, u improvizovanoj foto-laboratoriji, razvijali i izrađivali crno-bele fotografije.
Moj prvi susret sa fotografijom bio je kada mi je tata pred ekskurziju u osnovnoj školi dao njegov stari Zenit sa par rolni crno-belog filma. Na ekskurziji sam se zbližio sa fotoaparatom, uživao sam fotkajući, a kao nagradu za trud, moje fotografije su okačili u holu naše škole. Kasnije sam i zaradio svoj prvi džeparac prodavajući te fotografije u razredu.
Fotografija me je odvek zanimala. Uvek su mi na raspolaganju bili fotoaparati i koja rolna filma, ali je za vreme filma to bio jako skup hobi. Razvijanje i izrada fotografija nikako se nisu uklapali u moj džeparac. Još i dan danas postoji negde bar šest rolni nerazvijenog filma što sam fotkao.
Kada sam uspeo da uštedim za svoj prvi digitalac, 2005, počelo je moje druženje sa fotografijom, znao sam da sam našao hobi. Aparat sam stalno vucarao sa sobom i fotkao sve i svašta. Rekli su mi da imam oko za fotografiju. Sve više i više sam pozajmljivao tatin DSLR koji je na kraju više bio kod mene nego kod njega.
U početku sam fotografisao sve na šta bih naišao, nekako sam tražio sebe. Danas, posle četiri godine bavljenja fotografijom, sa većim i manjim prekidima, pravac koji mene interesuje, pravac koji sam otkrio je ulična fotografija. Ulična fotografija je nešto što pripada meni i mojoj ličnosti. Ono što volim da fotografišem je svakodnevni život običnih ljudi, život radničke klase koja je u vremenu u kojem živimo skoro pa potpuno marginalizovana ili nestala. Jako me privlači urbana, ulična fotografija kao i hip hop kultura, skejting, grafiti. Volim da istražujem ambijent ulice i tako stvaram kompoziciju fotografije. Igram se bojama, oblicima, a želim da prenesem upravo život i moja zapažanja, poruke, situacije, trenutke.”
