Josip Francišković: "Kada su mi govorili da to nije za mene, radio je inat - e baš hoću!"

Ovaj svestrani momak vedrog duha kaže da su borba i upornost sve. A njegova borba počela je od rođenja. Veoma rano dijagnostikovana mu je cerebralna paraliza. Iako prognoze lekara nisu bile preterano optimistične, njegovi roditelji jesu. I pokazalo se da su bili u pravu. Josip Francišković ne odustaje i ne posustaje, već odlučno gazi kroz život. 

- Volim da mislim pozitivno, da čitam lepe stvari, da se smejem. Ono što me u životu najviše raduje jesu ljudi, razgovor sa njima, pesma, smeh, šala. Prvo se treba na svoj račun našaliti, onda je sve lakše -  počinje on ovaj razgovor. 

Njegov život odredile su četiri strasti – fudbal, biciklizam, golubarstvo i šah. 

 - Moje zanimanje je fudbalski sudija, to je moj poziv, moj posao. Od svih interesovanja koje imam, to stavljam na prvo mesto. Kada sam prvi put na sebe uzeo ulogu sudije, nisam ni pravila znao kako treba. Bilo je to na županijskom takmičenju, falio je sudija pa sam se priključio. Onda sam od tetke dobio sudijsku opremu, i zainteresovao se. Kada sam dobio pravila, naučio sam ih za sedam dana, toliko sam želeo da postanem sudija. Još se sećam prve utakmice na kojoj sam sudio. Igrali su Mala Bosna – Solid. Imao sam ogromnu tremu, a kada mi je jedan igrač Solida rekao da ću da doguram do Lige šampiona, to mi je bio dodatni pritisak, ali i vetar u leđa - priča on. 

Privatna arhiva

Sada je redovni član sudijske organizacije, ali u dogovoru sa Savezom sudi samo utakmice koje Mala Bosna igra kao domaćin, i to u ulozi linijskog ili četvrtog sudije, čiji je zadatak da vodi evidencije o izmenama, vodi zapisnik, beleži golove, proziva igrače. 

 - U dogovoru sa Savezom sudim samo u Maloj Bosni. Sudim u gradskoj ligi, ali dosta mi je lakše kada sudim utakmice kadeta i omladinaca, jer lakše stignem da pređem razdaljinu, a i njihovi tereni su manji i preglednije je. Manja je mogućnost da pogrešim a i deca su manje kritična. Mada, i inače ne dobijam mnogo kritika od igrača, prema meni su blagi, ali su zato kolege često na udaru. Lako je biti sudija sa strane, ali sve je drugačije kada staneš na teren, moraš dobro poznavati pravila i znati kako da ih primeniš. 

Kaže da na terenu nema pristrasnosti, miljenika, već su svi isti. Kada obuče sudijsku opremu, više nije ni drug, ni brat, ni prijatelj. 

 - Jednom mi je rođeni brat, koji je tada bio golman, sugerisao da je bio ofsajd, maše mi rukom, viče, ali ja ga ignorišem. Ja sam video da nije bio ofsajd, i nije bitno šta on govori, ja nisam njegov brat, već sudija. Trudim se da naše suđenje u gradskoj ligi bude na nivou onog koje imamo u Super ligi. Iako bih voleo da se oprobam i u najvišem rangu takmičnja u našoj zemlji, svestan sam da je to jako daleko, ali do tada, želim da radim na edukaciji mladih sudija, koji treba da shvate značaj fer i korektnog suđenja. Posebna mi je čast kada vidim da sam uticao na mlađe kolege, da sam im pomogao da napreduju, da su uvažili moje kritike i pohvale. 

Druga njegova velika strast jeste biciklizam, za koji se zainteresovao videvši sugrađanina Slavka Adamova, koji nema ruke a vozi tricikl. 

 - Kada sam video kako on vozi, želeo sam da i ja to probam, a onda sam došao na ideju da vozim maraton. Za prvi maraton sam se spremao skoro sedam meseci. Učestvovao sam na tri maratona, a ove godine se pripremam i za četvrti. Sećam se prvog učešća, kada su deca na Radijalcu stajala u redu, „bacajući mi pet“. Njihovi osmesi, radost, to mi je velika motivacija, to mi daje novu snagu. 

Sve neophodne pripreme za ovaj poduhvat vršio je sam, informišući se iz različitih izvora. 

 - Morao sam da razmišljam o svemu – kako startovati u masi ljudi, kojim tempom voziti, kako ući u krivinu. Da bih se što bolje pripremio, gledao sam neke od najvećih biciklističkih trka, kao što je „Tur de Frans“, i kupio njihove „fore“.

Za ovogodišnji Subotički polumaraton tek mu predstoje pripreme, a nada se da će ga i vreme, koje je ove godine bilo izuzetno nepovoljno, konačno poslužiti. 

 - Nadam se da će se vreme ustaliti, kako bih počeo sa treninzima. Krećem sa pet kilometara, da bih stekao rutinu i ušao u formu. Zatim prelazim na deset, što držim kao konstantu do maratona. Poslednji trening koji odradim je vožnja od moje kuće u Maloj Bosni do centra Subotice i nazad, što je tačno 21 kilometar. Ja se na maratonu ne borim protiv ostalih takmičara, već protiv vremena i sebe. Cilj je da stalno idem napred, da radim na sebi i napredujem. 

Ljubav prema glubovima i golubarstvu nasledio je od oca, koji ga je uveo u priču. 

- Moj otac je strastveni golubar, od njega sam naučio sve što znam o njima. Uglavnom ih on priprema za takmičenja dok se ja više bavim tehničkim stvarima, kao što su očitavanje prstenova i čipova. Vremenom sam jako zavoleo golubove. Kao što se ja pripremam za maraton, tako oni imaju svoju priremu za takmičenja. Da bi preleteli po 500 i više kilometara, oni moraju steći kondiciju.

Privatna arhiva

Još jedna njegova ljubav jeste šah, koji je zavoleo u srednjoj školi, kada se takmičio, a sada ga igra rekreativno. 

 - Šah igram za svoju dušu. Ne da bih pobedio, već da bih radio na sebi. Suđenje i biciklizam služe mi za razvoj fizičke sposobnosti, golubarstvo mi je hobi, za dušu, a šah to je za vijuge, za razvoj mentalnih sposobnosti. Tako zaokružujem priču rada na sebi. 

Subotički polumaraton / supm.rs

Ono što mu daje vetar u leđa i motivaciju za svaki novi dan jesu vera i porodica, koje njegov život čine kompletnim. 

 - Vera je bitan aspekt mog života. Nakon svake utakmice prekrstim se i zahvalim Bogu što sam imao priliku da sudim tu utakmicu. A tu je naravno i porodica. Oni su mi najveća podrška, oni mi daju snagu, guraju me napred, i ne daju mi da odustanem. Bez njihove prodrške, ništa ne bi bilo isto. Mada u svakoj sferi interesovanja imam uzore, moj najveći uzor i oslonac u životu jeste otac, a majčina borba inspiracija za svaku moju borbu.