Josip iz Male Bosne krv donirao čak 131 put - prvi put u vojsci 1978. godine

Prvi put je, priča Josip, krv dao 1978. godine u vojsci. Na ovaj korak odlučio se po nagovoru drugara iz armije, a nagrada za humani gest bila je dva dana odsustva.

-  Armiju sam služio u Puli  pa mi dva slobodna dana nisu bila dovoljna da dođem u Malu Bosnu. Tako da sam krv davao na svaka 3 meseca i nakupio 8 slobodnih dana za koliko sam i skratio vojni rok – objašnjava Josip.

Od tada krv je davao redovno, na svaka tri meseca, a bolest ga je sprečila da ostvari sopstveni cilj, odnosno da dragocenu tečnost donira do 65. godine života.

- U bolnici postoji jedan plakat na kom se nalaze imena dobrovoljnih davalaca sa najdužim stažom, rekao sam ženi da se moje ime mora naći na tom plakatu. Kada sam ostvario taj cilj, zartao sam novi, da krv dajem do 65. godine, što je gornja granica, Na žalost, pre dve godine sam doživeo infarkt koji me je sprečio da ispunim i ovaj cilj – priča Josip.

Naš sagovornik objašnjava da je najveći i najvažniji motiv za davanje krvi upravo pomoć ljudima kojima je život ugrožen. 

- Ne znam ko je primio moju krv, ali sam osećaj da je možda neko preživeo, baš zahvaljujući tih mojih 450 mililitara A negativne krvi je fantastičan. To je prioritetni motiv kojim se vodim svih ovih decenija – kaže naš "dobrovoljac" i dodaje da je tek kada je i njegovoj ćerki zatrebala krv shvatio koliko su svi dobrovoljni davaoci, ustvari, nevidljivi heroji – Moja ćerka je kao dete bila u bolnici i bila joj je neophodna krv. Iako nije bila dostupna u tom momentu, lekari kada su čuli da sam dobrovoljni davalac tolike godine rekli su da se krv za nju mora naći. Tako je i bilo, neki nepoznati heroj je mom detetu spasao život, baš kao što sam i ja spasao nekim drugim pacijentima. Znam da nisam jedini, ima dosta ljudi u našem gradu koji su krv dali po sto, pa čak i 150 puta.

Ćerka, koja je često pravila društvo ocu dok je davao krv, i sama je postala dobrovoljni davalac, a kako se čini dedinim stopama će, kada stasa, poći i unuka.

- Svim mladim, zdravim osobama savetujem da daju krv. Procedura je kratkotrajna i bezbolna. Samo malo vremena je potrebno izdvojiti da bi se nekome pružila šansa da nastavi život. Nikada se ne zna kada će krv zatrebati nama ili nekoj nama bliskoj osobi – završava Josip.

Dok razgovara sa nama pogledom skreće ka polici na kojoj se nalaze uredno poslagane medalje i zahvalnice koje nije primao na svečanostima, već su mu stigle retroaktivno, u najlon kesi.