Josip Sič – Subotičanin koji je ostavio život na Košarama
Josip je iza sebe ostavio suprugu Margitu i dvoje dece – tada tek punoletnog Zlatka i nekoliko godina stariju Ljilju.
- Nije mogao da gleda kako besomučno tuku po našoj zemlji i dobrovoljno je otišao i prijavio se. Nije mi ništa rekao, samo je došao kod mene na posao i pokazao mi poziv da se javi 30. marta a gore je velikim ćirilinim slovima pisalo „dobrovoljno“. To mi je pokazao, rekao da mora da ide i da mu pripremim stvari jer ujutru u pet ide vozom za Bubanj potok – priča supruga Margita, koja se i posle dve decenije živo seća svakog trenutka kobnog proleća 1999. godine. – Zajedno smo peške došli do Jadrana, tu smo se rastali, on otišao na voz a ja na posao. Pozdravii smo se, ali se nije okrenuo. To me je toliko potreslo, kao da sam znala da se neće vratiti.
Na samom odlasku, kako se seća sin Zlatko, bio je jako srećan jer ide u vojsku.
- Probudio me je, dao mi zlatan lančić sa vrata i rekao mi da ga čuvam. Pitao sam ga zašto ide a on mi je samo rekao da ide da bi meni bilo bolje. Tada nisam razumeo težinu njegovih reči – dodaje Zlatko. – Posle nekog vremena se javio, rekao mi da čuvam mamu, da ne brinemo. Samo nam je rekao da je na samom jugu Srbije i da ne može ništa da nam priča.
Josip je bio deo 125. motorizovane brigade koja je dejstvovala na karauli Košare. U jeku borbe, kada ih je sa neba tukla NATO avijacija, a sa zemlje vojska UČK, 16. aprila Josip je poginuo.
- Tek 1. maja su mi javili da je poginuo, ali da ne mogu da nađu telo. Sve do novembra, kada smo dobili poziv da indentifikujemo telo nadali smo se da je greška. Živeli smo u nadi da će se vratiti. Uzalud, poginuo je na sam dan našeg venčanja – pokušavajući da zadrži suze priča dalje Margita.
Do porodice su dolazile razne informacije o njegovoj smrti. Sve dok nedavno Zlatka nije posetio očev kapetan Miloš (Deda) Ralević.
- Zvali su ga „Mađar“ i svi su ga voleli i poštovali. Jedan mladi vojnik je stalno izlećao iz grupe, nije poslušao Dedu, i sledeći put kada je izleteo je poginuo. Nekoliko minuta posle toga pala je granata pored tate i odnela ga – nastavlja Zlatko. – Nedavno sam video snimak sa nekog albanskog sajta kako se vidi kako moj otac leži mrtav. To me je jako potreslo.
Porodici su sve ove godine bez oca prolazile teško, sa puno borbe za život. Falio im je i za dobro, i za teskobne situacije.
- Samo četiri dana pre no što je otišao ispred zgrade je zasadio bagrem. Tada je to bila tek stasala sadnica a sada je pravo drvo koje svakog dana gledam sa terase, kao da gledam deo njega. Nekad mu se izjadam, nekad tražim pomoć, nekad mu se pohvalim – iskreno će Margita.
Josip Sič je posthumno odlikovan Ordenom za zasluge u oblastima odbrane i bezbednosti 1. reda. Znamenje, kao i druge njegove lične stvari porodica danas brižljivo čuva u šanku, koji je on napravio svom sinu.
- On je to napravio meni, a sada je to njegov kutak. Bio je vrstan biciklista Spartaka, dobrovoljni davalac krvi i sve njegove medalje i zahvalnice su tu – ponosno će Zlatko. – Boli me što su on, i drugi njegovi saborci nepravedno zaboravljeni. Oni su dali živote da ovoj zemlji bude bolje, a ona ih je sada zaboravila. Dugo smo se borili da njegovo i imena još tri momka koja su stradala 1999. godine budu upisana na spomenik Njihovoj vernosti pored Jadrana. Voleo bih kada bi neka ulica u gradu nosila njegovo ime, jer je svojom žrtvom to zaista zaslužio.