Jovan Mikić Spartak – živeo i poginuo za svoj grad

Sudbinski, život Jovana Mikića omeđen je početkom Prvog i završetkom Drugog svetskog rata. Rođen je 13. maja 1914. u Opovu, a po završetku Velikog rata sa porodicom dolazi u Suboticu, gde je završio Gimnaziju i Pravni fakultet.

Kada su 6. aprila 1941. godine na sam sever Kraljevine Jugoslavije, u Suboticu, stigle vesti o bombardovanju Beograda, Jovan Mikić, zbog nesalomivog i odvažnog duha nazvan Spartak, tada 27-godišnji višestruki prvak države i Balkana u skoku u vis, troskoku i desetoboju, nije ni slutio da će to biti dan kada će zauvek staviti tačku na svoju brilijantnu sportsku karijeru.

Nijednog trenutka nije oklevao da umesto dresa obuče oficirsku uniformu Jugoslovenske kraljevske vojske i priključi se borbi protiv fašističkih okupatora. Međutim, vrlo brzo sa ostalim saborcima pada u zarobljeništvo, a zarobljeničke dane sve do 1943. provodi u Nirnbergu. Kada je pušten, odlazi u Novi Sad kod porodice, gde je kratko radio kao prodavac sportske opreme.

SPORTISTA - Jovan Mikić se od rane mladosti bavio atletikom u „Sokolu“, potom je prešao u SK „Bačka“, te u SK „Jugoslavija“, a od 1934. godine bio je stalni član jugoslovenske atletske reprezentacije. Možda najzaslužniji za Spartakove sportske uspehe je trener Ljudevit Vujković Lamić, zvani Moca, koji ga je prvi primetio i sa gimnazijskog igrališta odveo na terene FK Bačke.
- Sanjao sam da ću pobediti i tako ovenčan pobedom da se javim tebi, koji si je u prvom redu zaslužio, mome učitelju. Ti si to i zaslužio svojim tolikim nesebičnim radom – pisao je treneru Moci posle podviga na Petoj balkanijadi u Zagrebu.
Pismo je potpisano njegovim prvim nadimkom Bata, kojim je započeo sportsku i atletsku karijeru. Karijeru je završio onim mnogo poznatijim nadimkom Spartak, imenom koji danas, u njegovu čast, nosi sportsko društvo u Subotici i najprestižnija sportska nagrada u Vojvodini.

Borbeni duh mu nije dao mira i čim se oporavio u proleće 1944. odlazi u partizane. Posle iskazane hrabrosti borbama na Fruškoj gori, tokom leta postavljen je za komandanta Prvog subotičkog partizanskog odreda. Opet se vraća u grad, gde je postigao najveće sportske uspehe – osvojio jednu zlatnu, tri srebrne i isto toliko bronzanih medalja, postavio državni rekord u troskoku i plasirao se na Olimpijadu u Berlinu 1936.

Istorija pamti, a vremešni učesnici NOB-a još prepričavaju sa kakvim je oduševljenjem komandant Mikić 10. oktobra dočekao vojnike Crvene armije. Razmenili su oružje, pobratimili se, a potom zajedno krenuli u borbu protiv fašističkog okupatora.

Komandant bataljona Tivadar Felegi i Jovan Mikić dobili su zadatak da najpre likvidiraju poštu, a potom da nastave prema železničkoj stanici, i to Felegi iz pravca juga, a Spartak sa istočne strane. Komandant bataljona Fabian Andri-Rinaldo sa jednom četom trebalo je da napada sa severa, a komesar Jovan Njaradi-Stenjka sa zapada na ulazna vrata u stanicu. Stenjka je imao zadatak da prvi otvori vatru, privuče pažnju na sebe, kako bi se ostali nesmetano prebacili na svoje položaje.

- Približili smo se stanici kad mađarski stražar vikne: Stoj, ko ide? Mi smo odgovorili vatrom iz pikavaca (automatska puška PPŠ-41), no i oni su na nas zapucali iz pušaka. Puškaranje je između nas trajalo sve dotle, dok nisu naši drugovi napali sa druge strane, a kada su oni napali, moja četa se počela prebacivati pod samu stanicu. Ja sam se odbio u levo i kroz prozor bacio tri bombe, no iznutra je neko povikao: Mikić je ranjen! - svedočio je tada Stenjka. - U prostoriji gde je Mikić ranjen bilo je oko sedamdeset nemačkih i mađarskih vojnika i železničara. Razoružali smo ih, prišao sam Mikiću, a on je ležao pod stolom ranjen u ruku, mišicu i ispod pluća. Odmah sam mu raspasao opasač, otkopčao bluzu, no njegova rana nije krvarila. Imao je unutrašnje krvarenje. Uz uzdah mi je rekao - „Ja sam svoju dužnost izvršio, moja misija je završena – Subotica je slobodna“.

I izdahnuo. Nešto kasnije, na istom mestu pogunuo je i komandant bataljona Tivadar Felegi. Oni, i četiri oficira Crvene armije, sahranjeni su sutradan, na Trgu slobode sa svim vojničkim počastima. Crkveni obred vršili su sveštenici pravoslavne i rimokatoličke crkve.

SPOMENIK - Na današnjoj sednici Skupštine grada, Maksim Bakrač je predložio da se Jovanu Mikiću Spartaku podigne spomenik, kao i da spomen obeležje dobiju svi oni koji su poginuli za oslobođenje grada.

- Vaš veliki Mikić umro je za velike ideje: za slobodu i čast svoga naroda! On je bio velik junak i značajna ličnost u partizanskim odredima Jugoslavije. Smrt fašizmu! – uskliknuo je kapetan Crvene armije Železnij, posle potresnog govora nad odrom velikih junaka.

Iza sebe je ostavio suprugu i sina Aleksandra, i slavno ime kojim se i danas ponosimo.