Kako žive osobe sa invaliditetom u Subotici
Uprkos posebnim i opštim karakteristikama, statistički najveći grad Bačke ne odstupa ni od ostatka Srbije ni od sveta – prema popisu iz 2011. u Subotici živi 12,602 osobe koje imaju prirođeno ili stečeno oštećenje, što čini 8,8 odsto stanovništva. Na sreću, među njima je najmanje mlađih od 19 godina, tek 420, dok je 5.150 u radno sposobnom uzrastu od 19 do 65 godina starosti, a najviše starijih od 65 godina – 7.032. Podaci nisu dovoljno precizni pošto su dobijeni, kao i svuda u Srbiji, na osnovu podataka koje su dali sami građani na popisu.
BROJKE
Standardizovana evidencija o osobama sa invaliditetom ne vodi se, opet kao i svuda u Srbiji, naprosto zato što se definicije OSI razlikuju u propisima. Ustanove i organizacije vode evidencije o pravima i uslugama koje pružaju; Republički fond PIO o korisnicima invalidskih penzija, Centri za socijalni rad i fond PIO o korisnicima dodatka za pomoć i negu, Ministarstvo prosvete o učenicima koji pohađaju specijalne škole ili specijalna odeljenja...
Osnovnu i specijalnu školu „Žarko Zrenjanin” u Subotici pohađa 245 učenika, a Školski centar za obrazovanje i vaspitanje slušno oštećenih lica još 102 učenika. Pored toga, Komisija za procenu potreba za dodatnom obrazovnom, zdravstvenom i socijalnom podrškom učeniku/detetu od početka rada 2011. za 558 dece je odobrila dodatnu podršku u raznim vidovima.
Koliko je osoba sa invaliditetom zaposleno i koliko samostalno stanuje ne zna se – nema evidencije. Zna se da je 8.000 Subotičana sa dodatkom OSI ostvarilo pravo na invalidsku penziju. Takođe, na osnovu Odluke o ostvarivanju prava u oblasti socijalne zaštite iz nadležnosti, Subotica preko Centra za socijalni rad finansira personalne asistente i lične pratioce za 40 dece, kao i dnevni boravak za 27 dece u Domu sa smetnjama u razvoju „Kolevka” i dnevni boravak za 36 odraslih pri OISŠ „Žarko Zrenjanin”.
Prema proceni Komisije za dodatnu podršku Grad izdvaja sredstva za boravak u predškolskoj ustanovi, nabavku udžbenika i pomagala, a ratni vojni invalidi su oslobođeni dela plaćanja računa za komunalne usluge iz nadležnosti Grada.
Sufinansiraju se civilne organizacije koje okupljaju osobe sa invaliditetom, još neke dodatne usluge i zastupanje osoba sa invaliditetom. Valja uz statistiku i presek dodati i da su najveće prepreke manjak para i iskustva u organizaciji i akreditaciji usluga, ali i samo nedostatak tržišta usluga namenjenih osobama sa invaliditetom.
ISKUSTVA
Svi ovi podaci pripremljeni su za radionicu „Školovanje, rad i stanovanje osoba sa invaliditetom u medijskom ogledalu”, održanu 26. juna u Subotici. Cilj projekta je pokazati kako mediji izveštavaju, nametati Kodeks novinara Srbije kao najvažniju meru u pristupu ovim osetljivim temama i – napokon pokazati državi da mora još više da učestvuje. I u životu osoba sa invaliditetom i njihovog okruženja, ali i u samom izveštavanju, internom i medijskom.
Koliko je to sve zajedno značajno učesnici radionice mogli su da se uvere i kroz film “Životi vredni življenja”, prikazan u organizaciji novosadske NVO “Živeti uspravno”. Reč je o o istorijatu borbe osoba sa invaliditetom za ostvarenje prava na kretanje bez barijera u SAD, od Drugog svetskog rata do danas, potresnom svedočanstvu kako su ljudi onemogućeni da se zbog prepreka kreću slobodno izvojevali to pravo. Samoinicijativno, organizovano, teško, dugo i uz bukvalno iznuđenu podršku medija i političara. Mimi Ružičić iz NVO “Živeti uspravno” film je bio i posebna inspiracija za magistarski rad “Predstavljanje OSI u medijskom diskursu”, a svoje životno iskustvo i naučna zapažanja podelila je sa učesnicima radionice. Svakako da je jedna od najupečatljivijih poruka da njeno oštećenje nije njen dominantan identitet, te da bi za OSI najzgodnije bilo koristiti termin „osoba sa oštećenjima”.
Uz podršku predstavnika subotičkih organizacija OSI, novinara i predstavnika Grada, Mima Ružičić je insistirala na personalnoj asistenciji kao građanskom pravu svakog čoveka, što uključuje i stanovanje OSI uz podršku: “Jednog dana trebalo bi da sve osobe sa oštećenjima imaju personalnu asistenciju. Sadašnja zakonska rešenja su na pola puta, pošto se od naknade za tuđu negu i pomoć ne može platiti minimalna zarada za nekog ko bi obavljao taj posao tokom osmočasovnog vremena. Problem je još i veći ako se zna da je OSI potrebna asistencija ne osam, nego 24 časa dnevno.”
I tu je pomoć medija ne samo dragocena, nego neophodna, jer se bez obelodanjivanja problema ni običnoj ni političkoj javnosti ne mogu nametnuti nova pravila za poštovanje sugrađana koji, naprosto, bez podrške ne mogu. Ali i te kako mogu da doprinesu svojim ostalim sposobnostima koje ih ne razlikuju od većine koja nema fizička oštećenja.
Vesna Gavrić iz Udruženja „ZaJedno” kaže da su mediji u poslednjih 15 godina imali značajan uticaj na promenu odnosa većine građana Subotice, ali i donosilaca odluka, prema osobama sa invaliditetom: “Svesni smo da to nisu uvek atraktivne teme, da često moramo da pravimo velike događaje i da se potrudimo da na te događaje pozovemo, mi kažemo ‘dovučemo’ medije, jer znamo da bez medija nema promena. Mediji su značajna snaga na promeni svesti građana, na informisanju građana, a to nekako vodi i ka promeni politika koje se odnose na osobe sa invaliditetom.”
Na važan aspekt uloge medija istaknut i kroz prezentaciju NUNS-ovog “Vodiča za izveštavanje o socijalno ugroženim kategorijama stanovništva”, ukazuje i Jasna Vasić iz Centra za socijalni rad: “Veoma je važno i značajno da mediji prilikom informisanja koriste termine kojima ne povređuju ličnost osobe. U ovom slučaju kažemo da se radi o osobama sa invaliditetom, ne kažemo da je to hendikepirana ili invalidna osoba.”
Medije, posebno lokalne, kao pokretače važnih tema vezanih za OSI, naglašava Milimir Vujadinović: “Kada je u pitanju Subotica, uloga medija je do sada bila zaista korektna, veoma često korisna i pokretač rešavanja socijalnih problema.”
Iako može zvučati kao fraza, učesnici radionice su usvojili i zaključak: „Srbija je i dalje društvo u izgradnji, a mediji u svom izveštavanju treba da polaze od ustavnih odredaba prema kojima su svi građani jednaki, te stoga treba da istražuju zbog čega pojedine društvene grupe, poput osoba sa invaliditetom, nisu jednake sa ostalima. Otklanjanjem tih nejednakosti i mediji i nevladin sektor i donosioci odluka učestvuju u izgradnji društva.”
Povezana vest