Kazna „Imleku” pravična i - nezakonita

Odluka Komisije za zaštitu konkurencije da izrekne kaznu „Imleku” i „Mlekari Subotica” u iznosu od preko 306 miliona dinara (oko tri miliona evra) u pojedinim medijima označena je kao „istorijska”. Ona to zaista jeste, jer je to prva kazna ikada izrečena u Srbija za kršenje antimonopolskih propisa.

Za svaku pohvalu je odlučnost Komisije da kažnjava monopoliste. Nevolja je što je ta istorijska odluka sa pravnog stanovišta u najmanju ruku sporna.

Rešenje o određivanju upravne mere zaštite konkurencije (čitaj: novčane kazne) doneto je nakon što je postupak zbog zloupotrebe dominantnog položaja vođen protiv mlekara u sastavu Denjub Fuds Grup pravosnažno okončan presudom Upravnog suda oktobra 2010. Da podsetimo, Komisija za zaštitu konkurencije je pokrenula ovaj postupak još 2007, zbog uočenih problema na tržištu otkupa mleka. Rešenje kojim se utvrđuje zloupotreba dominantnog položaja doneto je početkom 2008. godine. Komisija je utvrdila da mlekare Denjub Fuds grupe imaju više od 47 odsto udela na tržištu otkupa sirovog mleka u Srbiji i konstatovala brojne nezakonitosti u ugovornim odnosima između primarnih proizvođača i mlekara, koje su ukazivale da mlekare iskorišćavaju svoju poziciju dominantnog kupca na štetu proizvođača. Postupajući po tužbi mlekara, Vrhovni sud je poništio prvo rešenje Komisije. Komisija je donela novo rešenje sa gotovo istovetnom sadržinom početkom 2009. i to rešenje je Upravni sud potvrdio. Ovom presudom okončana je serija neuspeha Komisije u sporovima pred višim sudskim instancama i otvorena su vrata efikasnijoj antimonopolskoj politici u Srbiji.

Posle toga, Komisija ponovo otvara postupak protiv istih mlekara sa jednim jedinim ciljem – da izrekne novčanu kaznu. Time se čini pravni presedan koji će na duži rok verovatno imati štetne posledice po kredibilitet domaće antimonopolske politike.Komisiji je dato ovlašćenje da samostalno kažnjava učesnike na tržištu novim zakonom o zaštiti konkurencije, koji je počeo da se primenjuje 1. novembra 2009. godine. To znači da odluka Komisije o izricanju novčane kazne ima retroaktivno dejstvo, jer se mlekare kažnjavaju za radnje učinjene u periodu 2005–2008, kako se navodi u rešenju.

Zabrana retroaktivne primene propisa je univerzalno pravno načelo, sadržano i u Ustavu Srbije. U izuzetnim situacijama retroaktivnost je dopuštena, ali tada mora biti propisana zakonom. Novim zakonom o zaštiti konkurencije u članu 74 propisano je upravo suprotno: „Na postupke koji su započeti do dana početka primene ovog zakona primenjuju se propisi po kojima su započeti.”

U rešenju Komisije ističe se argument da je u pitanju primena blažeg zakona, po analogiji sa odgovarajućim institutom krivičnog prava. U krivičnom postupku dopušteno je primeniti novi zakon, ukoliko je on blaži po učinioca krivičnog dela. Primera radi, ako je krivično delo učinjeno u vreme kada je zakonom za njega bila propisana smrtna kazna, a u međuvremenu je zakon izmenjen tako da je maksimalna kazna 40 godina zatvora, sud je dužan da primeni novi zakon, jer je to u korist optuženog.

U konkretnom slučaju argument blažeg zakona bi se možda mogao uvažiti. Zakonom o zaštiti konkurencije iz 2005. bile su propisane prekršajne kazne u rasponu od jedan do 10 odsto ukupnog godišnjeg prihoda učesnika na tržištu. Novim zakonom propisana je mogućnost izricanja upravne mere, a ne prekršajne kazne, što je nominalno blaža sankcija, iako je po svojim stvarnim dejstvima praktično istovetna, jer se učesniku na tržištu može izreći mera plaćanja novčanog iznosa u visini do 10 odsto ukupnog godišnjeg prihoda. Razlika je jedino što je ukinut donji prag kazne, te se učesniku na tržištu može izreći i kazna manja od jedan odsto, odnosno moguće je čak i oslobađanje od kazne. Ali Komisija u ovom slučaju to ne čini, već izriče meru zaštite konkurencije u visini od 1,92 odsto ukupnog godišnjeg prihoda mlekara ostvarenog u 2006. godini.

Zaboravlja se, pri tom, da je načelo blažeg zakona moguće primeniti samo dok traje postupak, ili ako se postupak ponovo vodi po vanrednim pravnim lekovima. U ovom slučaju postupak je započet, vođen i pravosnažno okončan po odredbama starog zakona. Komisija, međutim, pokreće potpuno novi postupak da bi izrekla „blažu” sankciju za povredu konkurencije učinjenu u vreme važenja starog zakona. Ako je tako nešto pravno moguće, onda bi porodice lica osuđenih na smrtnu kaznu u vreme važenja ranijih krivičnih zakona sada trebalo da tuže državu za naknadu štete, jer je u međuvremenu smrtna kazna ukinuta, a oni nad kojima je izvršena ne mogu se vratiti u život.

Ovim ne želim da kažem da kompanije „Imlek” i „Mlekara Subotica” treba da izbegnu odgovornost. Naprotiv, da su društveno odgovorne, trebalo je da nakon donošenja presude Upravnog suda samoinicijativno preduzmu korake da obeštete poljoprivredne proizvođače, jer su verovatno bile svesne toga da su izbegle kažnjavanje. Umesto toga, izrečena je sankcija koja jeste pravična, ali se ne zasniva na zakonu. Tako nešto je bilo moguće samo u antičko doba, kada je rimski pretor u nedostatku pravnih normi samostalno izricao sankcije koje je smatrao pravičnim. Mi smo, ipak, od antičkog doba daleko više od dve hiljade godina.