Ko nema u glavi, ima u knjizi

Iskoristili su klinci jedinstvenu priliku koja im se ukazala da saznaju mnogo toga o avanturističkom romanu „Vid iz Talambasa“, nastavaku knjige“ Vidovite priče”.  Slušali su priču o odrastanju, priču u kojoj glavni junak romana sa drugarima beži od kuće u budućnost i tamo se suočava s novim pustolovinama koje ga uče o životnim vrednostima.

Podsetio je Ršum klince iz škole i na neke od svojih pesama, ne ispuštajući iz svoje ruke, ni na trenutak knjigu. Objasnio im je da se razlog za to krije u njegovoj želji da deca zapamte da se sve ono o čemu su pričali, nalazi u knjizi.

- Nije nikakav kliše, knjiga je najbolji i najkorisniji prijatelj.  Ona je fenomen koji traje više od dve i po hiljade godina, i uveren sam da ne može da bude zaboravljena niti pobeđena od maloletnog kompjutera.

U to ime, Ršum je odrecitovao svoje stihove, a deca su ponavljala za njim: „Ljudi više ne žive u brizi: Ko nema u glavi, ima u knjizi.  Samo svi ljudi znaju sve stvari, Knjiga glavu čuva, šubara je kvari.“

Mlad duhom, spreman na igru, Ršum je još jednom pokazao da je sačuvao u sebi onog malog dečaka iz Ljubiša. Uspeo je to, kaže zahvaljujući knjizi, pesmi, literaturi uopšte.

- Imao sam sreću da je moja majka meni i bratu recitovala pesme, dok otac, koji je bio zemljoradnik, kad god je odlazio u Čajetinu, Ivanjicu ili Užice, vraćao se sa somunom i jednom knjigom. Tako sam ja kao dete pročitao Vini Pua, Jovana J.  Zmaja, Šolohova… I još “more” knjiga, jer je otac bar deset puta u toku godine odlazio u gradove.  To je jedini način da čovek u sebi sačuva tog homolutensa, biće spremno na igru.

Počeo je da piše igrajući se.  Danas kada poželi da se igra, uzima olovku i papir - i piše.

-Uglavnom pišem pesme jer je u njima lakše igrati se rečima nego u prozi, iako u mojoj prozi ima te igre. Recimo u “Vidu iz Talambasa”, Vid sa svojim društvom kreće u budućnost i prvo na šta nailaze je prelepa građevina u budućnosti na kojoj piše “ Bezobrazovni institut- Raša Popov”. Dekan ovog instituta objašnjava da su naša deca mnogo fina, da se ona u školi nauče lepim manirima i uopšte su nespremna za život. Zato se ona primaju na institut da ih malo izbezobraze i na taj način pripreme za realan život…

Ubeđen je, jedan od najvećih pisaca dečje književnosti, da književnost igra veliku ulogu u vaspitanju dece, te da u velikoj meri određuje i njihovu ličnost.

- Decu treba fascinirati u detinjstvu, u onom razdoblju u kome se formira ličnost čoveka, fascinirati ih knjigom, pesmom, literaturom uopšte. Ono što ona usvoje u detinjstvu određuje njihovu ličnost i ostaje do kraja života.  Još je engleski pesnik, Vilijam Vordsvort rekao „Dete je otac čoveka”, deca su ljudi, čovek u dečjem ruhu. Deca jesu ljudi, samo mali, tako i treba da se tretiraju. Mojsije je na pločama svog zakonika napisao “Ne diži ruke svoje na djete i ne čini mu ništa.” Bio je svestan da se ličnost čoveka formira u detinjstvu. Nikola Tesla je bio fasciniran elektricitetom kad je kao dete mazio mačku po leđima i to je i sam priznao. Kao dete nije znao šta to znači niti šta će mu to kasnije značiti, ali ta fascinacija iz detinjstva vodila ga je ka odgonetanju tog fenomena i te tajne.

Deca su uvek bila, pa su i danas radoznala i željna prave životne fascinacije. To im i dalje omogućava Ljubivoje Ršumović koji nakon knjige “Vidovite priče“ o dečaku Vidu, njegovom unuku i avanturističkog romana „Vid iz Talambasa“, piše knjigu pod nazivom “Šukula u škripcu”, u kome će glavna junakinja biti njegova najmlađa unuka Nađa.