Kod sestre gospođe iz voza
Pronašao je papir na kome je bila zapisana adresa i časopis koji su trebali poneti. Znao je otprilike gde je ta kuća. Čekao je da se Klara obuče prikladno za šetnju. Odlučio je da će ići pešice, taman da malo prošeta, kako mu je to lekar preporučio, a ujedno će proćaskati sa nećakom. Jakob nije mnogo verovao u tu teoriju da je šetnja ključan parameter za čovekovo zdravlje, jer ju je smatrao gubljenjem vremena, ali sad svakako nije nigde žurio. Stigli su do ulice sa uzdignutim trotoarima, koji su nadvisivali prašinom prekriveni put. Kuća je bila prizemna, a njena fasada zagasito narandžaste boje, sa nešto malo nenaglašene ornamentike. Jakab povuče zvono, koje resko i prodorno zazveči u dvorištu. Ubrzo su začuli zvuk koraka na popločanju suvog ulaza i otključavanje vrata kapije.
- Dobar dan gospođo, izvinite na nenajavljenom uznemiravanju - reče joj Jakab skidajući šešir, predstavi ih, te ukratko ispriča razlog ove iznenadne posete i predade joj časopis koji joj je poslala sestra.
- Izvolite, uđite molim vas! - reče ona - nemojte samo ovako s vrata, popijte barem čaj.
Kad su ušli unutra, ukaza se raskošni vrt u dvorištu. Videli su se tragovi održavanja, ali je bilo očigledno da je prostor nekada bio tretiran sa mnogo više pažnje i truda.
Već do ulaznih vrata saznali su da je gospođa Etela nekadašnja profesorica subotičke Učiteljske škole, sada u penziji.
- Da li ste čuli da će ovih dana našu Učiteljsku školu da presele u Sombor? - negodovala je - Pre dve godine je bilo govorkanja da će Pravni fakultet da se preseli u Sarajevo, pa je to Gradski Senat jedva zaustavio posebnim memorandumom. Čini mi se da ovde sad nema više pomoći.
Pravni fakultet - Subotica
Seta u glasu govorila je da njoj to teško pada i da je to preokupira do te mere da je to bila prva stvar o kojoj progovara sa svima koje sretne, pa i sa neznancima poput njih.
Prostrana soba u koju su ušli bila je dosta mračna. Jakabovo iskusno oko odmah primeti da je to zbog tamno okrečenih zidova u oporu bordo boju, te zbog teških plišanih zastora na svim prozorima. U uglu je bila upaljena lampa sa žutum abažurom od guste tkanine sa nekakvim motivima, koja je nejednoliko propuštala svetlost. Abažur se završavao upadljivo dugačkim resama, poput neke dugačke kose. Ispod lampe se nalazila fotelja presvučana istim materijalom od kog su bili načinjeni zastori. Na otvorenom pisaćem stolu, smeštenom pored fotelje, su bili rasprostrti brojni časopisi i žurnali o modi: “Wiener mode”, “Die Modenwelt”, “La Tailleur” i mnogi drugi časopisi. Bilo je očigledno da gospođa dosta čita, baš kako je njena sestra rekla Jakabu u vozu, ali i da je to njen omiljeni penzionerski životni kutak u kući.
Po njenom vladanju i odevanju videlo se da je ona jedna otmena dama, koju je u mladosti krasila iznimna lepota. Njeno držanje je bilo uspravno i sigurno. Korzet je još uvek bio sastavni deo njene svakodnevice. S prezirom je gledala na žene bogataša u susedstvu koje se zapuštaju i hodaju po kući u canjama* i neukusno se kinđure kod svakog izlaska iz kuće. Za nju je moda bila nešto čega se strogo držala.
Dok je Klari pokazivala jednu sliku na zidu, sa prikazom nekave svetkovine sa mnogo ljudi, Jakab pomisli da je ispravno postupio pristavši starici poneti časopis.
*canje – neugledna odeća, koja ostavlja utisak pohabanosti i prljavosti
