Koliko su osobe sa invaliditetom vidljive u društvu?
Gradski muzej otvorio je na Međunarodni dan osoba sa invaliditetom svoja vrata za članove Udruženja "ZaЈedno", "Pruži mi ruku" i kluba "Zvuci srca", koji su imali priliku da se upoznaju sa stalnom postavkom izložbe, a simbolično, upravo na ovaj dan pokrenut je lift do prvog sprata, kao i rampa za kolica.
- Gradski muzej želi ovim putem da se pridruži promovisanju prava i dobrobiti osoba sa invaliditetom u svim sferama društva, te da skrene pažnju da je muzej otvoren za sve tokom cele godine. Kod nas dolaze i i osobe sa teškoćama u razvoju i osobe sa invaliditetom, i zato dajemo na znanje da su kod nas svi dobrodošli, svakog dana, tokom čitave godine. Ovo je višestruko korisno, recimo i za osobe sa bebama u kolicima - kaže Olga Kovačev Ninkov, direktor Gradskog muzeja.
Broj ustanova i institucija koje imaju prilaze, rampe i liftove koji bi osobama sa invaliditetom olakšali pristup, nije veliki, ali Gradski muzej može poslužiti kao dobar primer kako svako može učiniti korak ka integraciji ljudi iz ove kategorije.
- Često se dešava da osobama sa invaliditetom obezbedim osnovne, egzistencijalne potrebe, poput prodavnice, zdravstvenih ustanova, ali i oni imaju iste potrebe, posebno mladi ljudi, žele da budu u svim društvenim tokovima. Ovo je sjajan primer - objašnjava Snežana Maravić, koordinator programa Udruženja "ZaJedno" - Ne možemo da menjamo sve sisteme u državi, ali uvek možemo da uradimo nešto na lokalnom nivou, da napravimo mrežu, interni sistem koji će nam omogućiti lakše funkcionisanje na dnevnom nivou. Još uvek fali mnogo informacija, mnogo umrežavanja.
Dok su u sistemu obrazovanja, osobe sa invaliditetom uključenije su u društvene tokove, a šta će uslediti nakon školovanja, neretko zavisi od njih samih, smatra psiholog Tihana Mlađenović.
- Šta se dešava nakon školovanja to zavisi od toga da li su profesionalno orijentisani, kakve radne navike imaju, i da li uopšte žele da budu deo radnog sistema. Neretko su zabrinuti za neka davanja, tuga nega i pomoć, recimo, ako se zaposle. Oni moraju da prođu procenu preostale radne sposobnosti u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, nakon čega su u sistemu biroa rada vidljivi za poslodavce. Ipak, najčešći vid zapošljavanja je preporuka, što jeste dobar sistem, ali nedovoljan. Mora se raditi na vidljivosti, odnosno na osnaživanju pojedinaca da uopšte stupe u radni odnos - ističe Mlađenović.
Budući da radi u preduzeću koje vrši profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom ("DES kazani"), Mlađenović napominje da se situacija poslеdnjih godina menja na bolje, i da su poslodavci otvoreniji za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, ali da to još uvek nije na zadovoljavajućem nivou.
- Na našem tržištu rada u Subotici je jako mali procenat osoba sa invaliditetom koje su nezaposlene. Ono što je važno kod njihovog zapošljavanja jeste integracija u radnu okolinu. Koliko je važno da se adaptira radno mesto, radno vreme, da radni zadaci budu prilagođeni, isto tako treba da se okolina, postojeći tim pripremi i uključi u integraciju. Nije svaki put integracija da psiholog radi sa novopridošlom osobom, koja se tek zaposlila, već suprotno - potrebno je raditi sa timom u koji je ta osoba došla. Proces integracije podrazumeva da svi članovi tima prihvate tu osobu, da shvate da ona ima pravo na posao, da jede, da živi, pravo na obrazovanje i da radi u granicama svojih kapaciteta. Kroz novi okvir i pogled, svaka osoba postaje funkcionalan deo tima.
