Kraj jedne knjižarske epohe, zatvara se "Mirkova knjižara"

Na vratima knjižare stoji poruka rukom ispisana na parčetu papira – „popis robe”. Ali pošto je popis zašao već u drugu sedmicu, Subotičanima je postalo jasno da ovde više nije reč o inventarisanju. Ovo je konačno podvlačenje crte. Knjižara „Danilo Kiš” u centru grada, u zgradi nikada zaživele Zadužbine Milićević prestaje sa radom.

Otvorena je na ovom mestu odmah nakon Drugog svetskog rata i decenijama bila deo „Forumove” prodajne mreže. Bila bi to samo jedna od gradskih knjižara da u njoj više od tri decenije poslovođa nije bio čovek koji je znao za svaku knjigu koja je štampana na prostoru nekadašnje Jugoslavije, i ako ste je tražili, on bi vam je i nabavio. Tako je knjižara u narodu postala poznata kao „Mirkova knjižara”, po njenom rukovodiocu Mirku Kovaču. A kada se tome doda da je i prethodni poslovođa bio Mirko, nije ni čudno da se taj prisvojni opis „zalepio” i bio sinonim knjižare raskošne unutrašnjosti u rezbarenom drvetu.

Uspela je ova knjižara da preživi i inflaciju, i privatizaciju... Krajem devedesetih ponela je ime pisca Danila Kiša rođenog u Subotici i dugo je opstajala i bez formiranja svojih klubova čitalaca i davanja popusta, jer je bila jedina autentična subotička knjižara van svih prodajnih lanaca. S večeri ovde se na neformalni razgovor okupljala i grupa subotičkih ljubitelja knjige.

Ipak, nije uspela da izdrži merila novog vlasnika ne samo ovog prostora već čitavog kvarta i zbog visine kirije i nerentabilnosti – knjižara „Danilo Kiš” se zatvara nakon gotovo 80 godina.

Uz prepoznatljivu arhitekturu i urbane koordinate, javni prostori koji su jedinstveni čine da se neki grad izdvoji i pamti. Da ga „svojataju” i njegovi građani i da se u njemu osećaju prijatno, a da ga posetioci pamte upravo po ovim izuzetnim adresama. Ulice sa nizom kockarnica, banaka i istovetnih radnjica trgovačkih lanaca, mogu biti etalon uspešnosti, ali ne nužno i udobnosti i lepote života. Poslednjih godina Subotica je izgubila čitav niz javnih prostora, različitog profila koji su činili taj jedinstveni deo duha grada. Subotičani ne mogu da prežale što je pre deceniju zatvoren i demontiran kafić „Papion”, sa prelepim enterijerom, hrastovinom izrezbarenom u stilu secesije, koji se nalazio pod zaštitom kao kulturno dobro. Enterijer kafića je razmontiran, konzerviran i kako je najavljeno trebalo bi da ponovo bude postavljen, ovoga puta u prostoru rekonstruisanog Narodnog pozorišta.

Na mestu „Papiona” sada je kockarnica, a svega nekoliko desetina metara dalje od njega prestala je sa radom još jedna stara gradska radnja. Časovničar Marton prestao je da dolazi u svoju radnju i više niko u Subotici ne popravlja časovnike. Vreme se, izgleda, neumitno pokvarilo.

Oni stariji možda se još sećaju radnje „Jorgandžije”, takođe u centru grada. Odavno nema ni ovog dućana. U Gomboškom sokaku, nema nijednog proizvođača dugmadi, na šta bi trebalo da asocira stari mađarski naziv ulice Petra Drapšina. Ne samo da nema izrađivača dugmadi, već gotovo da nema nijednog zanatlije, iako je ovo trebala da bude ulica malih zanata. Duh starih vremena u koje spada i nabavka nekih jednostavnih stvari kao što su sito za brašno, varjača ili oklagija, nekada se nije kupovala u „Ikei” već u jednoj od najstarijih zanatlijskih prodavnica koja još opstaje u centru grada „Sitar i rešetar”.

Uklještena između modernih prodavnica, ova prepoznatljiva radnjica čiji izgled se po svemu sudeći nije menjao decenijama opstaje verovatno samo zato što još nikom profitabilnijem nije zatrebao taj prostor. Izrađivač žica i predmeta od žice opstaje na nekoliko desetina metara od Gradske kuće jer žičane ograde još uvek trebaju baštovanima, a i zbog toga što je smeštena u sopstvenom prostoru.

Tu i tamo još ponegde odolevaju ovi znaci prošlih vremena, i sa gašenjem svakog od njih, nestaje jedna od prepoznatljivih oznaka grada.