Mala kuća na ivici grada…
O celoj Mesnoj zajednici „Dudova šuma" Sajo se stara da na gradskim ulicama budu pokupljene razbacane flaše, kese, papiri i drugi otpad baš kao da je njegovo dvorište. On je domaćin-higijeničar Mesne zajednice. To mu je prvo zaposlenje koje donosi redovan mesečni prihod od kako je 2000. godine sa svojom porodicom stigao u Suboticu iz Obilića sa Kosova.
Živi daleko od asfaltiranih ulica, od urbanog komfora, u trošnom kućerku u Mesnoj zajednici „Peščara".
Dve sobe i predsoblje u kućici, to je dom u kojem živi velika familija od ukupno četrnaestoro čeljadi. U jednoj sobi Sajo sa suprugom Đulizade ili Đinom, kako je u porodici kraće zovu, sa četvoro dece, u drugoj sobi brat sa suprugom i takođe četvoro dece, a u predsoblju su mesta za spavanje za još dva brata kojima je potrebna briga jer su bolesni.
- Ovde kuvam, pečem hleb, ovde jedemo, perem veš, kupamo se, tu spavamo... Samo ovu sobu imamo - kaže Đina dok se smeštamo u sobicu u kojoj se uveče razvlače sunđeri za spavanje šestočlane familije.
Žive veoma siromašno, ali je Đina vredna domaćica. Ta potreba da se i u ovako skromnim životnim uslovima ulepša okruženje vidi se u svakom deliću sobe. Ležajevi prekriveni ćebadima i ukrašeni čipkama, šporet star ali čist, i tepih bež boje bez ijedne mrlje.
- Nema betona ispod - dodaju domaćini. - Samo zemlja, pesak.
Vedro je i živahno u sobičku jer se u njemu dva mlađa deteta, osmogodišnji Denver i četvorogodišnja Fatma, jedino dete rođeno u Subotici, stalno osmehuju dok sede uz roditelje ali i zbog truda Saje i Đine da ulepšaju svoj dom na neobičan način.
- Dok sam skupljao staro gvožđe pre nego što sam se zaposlio, našao sam svežanj plakata. Vidim, mogu da se zalepe - i tako su sada zidovi ovog prostora oblepljeni šarenim reklamnim plakatima sokova i porukama „navali na voćnu zabavu".
Sokovi svakako nisu deo svakodnevne trpeze mnogočlane familije, ali mleko jeste, zahvaljujući tome što se familija gaji i dve koze.
A kuća stara i vlažna...
- Ponekad, tako mi dođe teško i sramota: ma nije ovo život - kaže Sajo dok pokazuje vlagu iza kreveta, maštajući sa Đinom o boljem i lepšem stambenom prostoru i plašeći se za decu, da ne obole od vlage, u večnoj roditeljskoj nadi da će deci moći da pruže više.
Sajina logika je jednostavna: nema posla - nema para. Takav život familija je dobro iskusila. I zato se Sajo svakog jutra u šest sati s osmehom i svom dobrodušnošću po kojoj ga pogotovu stariji meštani u kraju u kojem radi, prepoznaju i prihvataju, biciklom zaputi na posao, ka šansi da i ovog meseca za svoju familiju zaradi 15.000 dinara. Nije mnogo, a za njih je od životne važnosti.
