Marta Bereš: "Subotica je u skladu sa onim što su mi sada životni izazovi"

Kada se čovek nečim bavi punih trinaest godina, ili kada nešto ponovi doslovno sto puta, kao što je slučaj sa Martom i predstavom "One-girl show", onda je sasvim sigurno da nemoguće da mu to nešto u velikoj meri ne utiče na život. 

 - Zapravo, ludo je pomisliti da sam ja  i više od jedne četvrtine svog života igrala tu predstavu. U tom periodu sam dobila i dvoje dece, otišla iz "Kostolanjija", bila slobodni umetnik, našla novu kuću - Srpsko narodno pozorište... Zapravo sam bila u tom životnom periodu koji se proteže od dvadesetih do četrdesetih, kada se u čoveku mnogo toga promeni - sazri, uzemlji se, u dobrom slučaju, i nekako sumira sve što je do tada radio - kaže Marta Bereš. 

Kada je pre trinaest godina predstava nastala, ona je za Martu bila pre svega način da preispita sebe, svoje granice, ali i odnos glumca na sceni sa publikom. 

 - Tada sam baš imala želju da nešto uradim sama na sceni, da na neki način istražujem svoje granice, ili šta sve može jedna glumica, odnosno šta jedna glumica predstavlja u realnosti. Donela mi je jako puno saznanja i što se same sebe tiče, i što se tiče pozorišta, bilo je jako poučno, i donelo mi je jako puno stvari i novih ostvarenja i uloga.

Predstava je doživela jako veliki broj izvođenja, a umetnica je nakon 100. izlaska na daske koje život znače, shvatila da je vreme da je pusti, i da se okrene drugim projektima. 

 - Izvodila sam je i na srpskom i na mađarskom, u Srbiji, Mađarskoj, BIH, Crnoj Gori, Rumuniji, Slovačkoj. Ali, jednostavno, nakon 13 godina, imala sam potrebu da je pustim, iako mi je donela toliko toga. Osećala sam se da sam se promenila, i ovo je bio pravi trenutak da je otpustim, i da se na lep način rastanem sa tom predstavom. Imala sam 99. izvođenje u Novom Sadu, na srpskom, i bilo je zaista euforično, uvek ću to pamtiti. Po 100. put sam je izvela na u Subotici, na mađarskom, i to je bilo jako emotivno. Sledećeg dana sam se probudila spokojna i srećna zbog načina na koji se završilo.

Uprkos velikom broju izvođenja, s obzirom na to koliko je predstava lična, svako izvođenje je, sem uzbuđenja donosilo i novu strepnju. 

 - Uvek je bila određena doza strepnje - da li ću se konektovati a publikom u datom trenutku, pošto ima dosta improvizacije, i na neki način je baš intimna predstava, tako da je svaki put bilo baš stresno pripremati se i pripremati predstavu. Nekako sam uvek iščekivala predstavu, ali isto tako sam imala i strah. 

Budući da je stotim izvođenjem zatvorila eru ove predstave, sada je okrenuta novim projektima, uporedo izvodeći predstave u Beogradu, Novom Sadu i Budimpešti. I sve to iz Subotice, kojoj se uvek vraća i koja je njena porodična baza.

 - U narednom periodu ostajem da igram šest predstava koje sam igrala i do sada. Ali, Subotica je baza, ogodvara mi za život i za to da odavde mogu ići i stvarati, a ovde prikupljati snagu. Mislim da ovde ima neki mir, da je jako dobar grad za porodični život. Nema te preterane stimulanse, koje imaju veliki gradovi, gde čovek ima iluziju da mu se dešava život, a zapravo se dešavaju samo ti jaki stimulansi. Subotica ne pruža tu iluziju, već realan život u kome možeš izaći, prošetati, naći interesantne ljude, a pruža i priliku za lični razvoj, mir, razmišljanje za jedan lep porodični život. Jednostavno, Subotica je u skladu sa onim što su mi sada životni izazovi.