Mašinovođa Robert Ostrogonac – ponos i dika Subotice i svoje profesije
On je tog dana upravljao vozom koji je saobraćao od Novog Sada do Subotice, kada je, posle Ratkova, u opštini Odžaci, na oko 200 metara video teretni voz kako stoji na pruzi. Učinio je sve što je mogao i što pravila službe zahtevaju i tako, za samo devet sekundi, koliko je imao na raspolaganju, sprečio veliku tragediju. Iako je putnički voz udario u teretni, niko od putnika, među kojima je bilo dosta dece i mladih, nije stradao.
Reči hvale su malo za ono što je Robert, i sam teže povređen u toj nesreći, učinio. Međutim, poruke zahvalnosti od putnika stižu već tri meseca, a u ime cele države zahvalio mu se i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, dodelivši mu na Sretenje Medalju za hrabrost „Miloš Obilić“.
Seća se Robert svakog momenta tog novembarskog petka. Naizgled običnog. Međutim...
- Na železničkoj stanici u Ratkovu voz je redovno otpremljen i mi smo krenuli po uobičajenoj proceduri. Nažalost, nije nam rečeno da je jedan teretni voz imao kvar, a dok se on ne skloni sa staničnog razmaka, nije trebalo da dobijem dozvolu da krenem sa stanice. Našao sam se u situaciju u kojoj nikako nisam smeo da budem – priča Robert. – Na oko 200 metara, po mrklom mraku, ugledao sam dva svetla zadnjeg vagona tog teretnog voza. Ceo život mi se okrenuo pred očima. Gledate praktično smrti u oči, svesni ste da ćete nastradati, samo ne znate u kolikoj meri. Onda pomislite na putnike koji sede iza vas, na kolegu konduktera…
Šok od situacije u kojoj se našao ga, pak, nije paralisao, već na neki način dao snagu u borbi za svoj i tuđe živote.
- Sve što sam u tom momentu mogao da aktiviram, ja sam pritisnuo. Kada sam video da i pored toga ne možemo da se zaustavimo, istrčao sam iz kabine i rekao putnicima da se dobro drže. I onda udar – dalje će skromni heroj. – Sve to se dogodilo za samo devet sekundi. Školski primer relativosti vremena. I sam sam se uhvatio za naslon od sedišta pa sam od siline udara poleteo i udario u električnu tablu. Zaustavili smo se, znao sam da smo udarili u drugi voz ali sam tako ugruvan izašao da vidim gde smo uopšte, da li curi nafta, koja vrata da otvorimo. Za veliko čudo putnici u tom trenutku nisu jako paničili, time su mi jako pomogli.
Robert je najpre obavestio policiju, hitnu pomoć i svoje nadležne a potom počeo da pomaže putnicima da izađu iz voza.
- Samo sam gledao u kakvom su stanju i da nema nastradalih. Sreća, nije bilo. Policija i Hitna pomoć su vrlo brzo došle, i sve nas prebacili u somborsku i subotičku bolnicu - dodaje mašinovođa. - Posle sam video da je prednji deo voza udario u kontejner, a upravljačnica je bila potpuno smrskana, i da sam ostao u njoj sigurno ne bih preživeo. Ovako sam prošao "samo" sa težom povredom ramena, koje mi je ispadalo iz čašice, i zbog koje sam sve do sada bio na bolovanju.
Prvi izveštaji sa lica mesta pokazali su propust otpravnika vozova ali I javnosti ukazali da je mašinovođa sprečio veliku tragediju. Kada se situacija malo slegla, počeo je da dobija poruke zahvalnosti putnika, koji su ga pronalazili na društvenim mrežama.
- Ne znam Vas, ali puno vam hvala što je moja ćerka ostala živa - samo je jedna od poruka.. Kad sam je pročitao rasplakao sam se. To je bilo tek nekoliko dana posle sudara, dok sam još na neki način sumnjao u sebe. Ta poruka bila mi je potvrda da sam uradio pravu stvar, ljudi su to videli i meni je to bilo dovoljno – iskreno će Robert. – Poziv na odlikovanje na Sretenje me je takođe iznenadio i ostavio bez teksta. Zahvalan sam i ponosan. Ona je kruna mog rada, potvrda da ovaj posao radim savesno i odgovorno, i podstrek da tako i nastavim. Ovo je lep i težak posao, u čijoj osnovi je odgovornost. Pitaju me kolege za savet, ali nema univerzalnog saveta jer smo svi mi drugačiji u kriznim situacijama. Uradio sam sve "po udžbeniku", ali panika može svašta da učini. Zato moramo uvek biti pribrani. Ko će, ako ne mi!
