Mesec borbe protiv bolesti zavisnosti - kocka nije igra

Kada se jednom čovek nađe u kandžama kocke, onda su mu sve misli usmerene u tom pravcu, sve drugo radi tek da bi završio, a jedino što ga čini živim jeste kocka točak ruleta, gol na tiketu, voćkica na aparatu.

 - To jednostavno uđe u tebe, razmišljaš o tome, svako slobodno vreme koristiš da odeš u kladionicu, kazino, rulet, aparat. Mene je "radio" adrenalin, igrao sam na velike količine novca - jedan spin na ruletu, jedna utakmica, jedan gol - pa to iščekivanje, praćenje, očekivanje. Novac kao novac mi je postao nebitan, jedno obično parče papira koje možeš baciti bilo gde. Novac je bitan samo utoliko da mogu da nastavim da igram, a sam osećaj je kao da dobijam neke poene, te cifre na tiketu da su što veće. U trenutku dobitka imaš taj osećaj sreće, ali vrzo brzo te pare idu dalje, nikad se zadržavaju kod tebe - priča korisnik Centra za odvikanje od kocke.

Svaki dan osobe navučene na kocku približno je isti - sve se svodi na rutinu, osim odlaska u kladionicu, što se ne dovodi u pitanje. 

 - Misli su ti usmerene na to da odradiš to što moraš da odradiš, a svako slobodno vreme je usmereno ka kladionici - umesto u kafić na kafu, otići ćeš u kladionicu, kad kreneš u grad, prvo svratiš u kladionicu, kad se vraćaš iz grada, opet završiš u kladionici. Pa onda tiket, pa malo rulet, pa aparat - sve vuče jedno drugo. Konstatno si pod pritiskom da si u nekom minusu, uvek te vuče, da svratiš kao nešto da izvadiš, iščupaš, to što si  izgubio, a samo toneš još dublje. 

Iako stručnjaci napominju da se za pomoć obično javljaju tek nakon drugog zelenaškog duga, sa njim to nije bio slučaj. 

 - Mi svi pričamo da nismo zavisni, da to možemo da kontrolišemo, to sam i ja mislio. Još je sreća to što sam ja trošio samo svoje pare, samo ono što sam zaradim, iako su to bile velike količine novca, nisam došao u stadijum da se zadužujem. U centar sam došao na nagovor porodice, koja mi je ogromna podrška. I ranije sam pokušavao, sam, ali uvek sam se posle nekog vremena vraćao. Sada znam da je to prava stvar, jer imam podršku i centra i podrodice, sve je mnogo drugačije, i ja sam krenuo u drugom pravcu, moj život je krenuo na bolje - zdrave navike, sport, porodica - objašnjava sagovornik. 

Za razliku od drugih bolesti zavisnosti, kod kockanja nema hemijske supstance koja se unosi u telo, ali nije u potpunsoti tačna tvrdnja da to nije hemijska zavisnost. 

 - Kocka proizvodi veliku količinu dopamina, hormona sreće, odnosno stvara hemijsku reakciju u mozgu, a kada se naš organizam navikneš na određenu količinu, onda se stvara zavisnost. To je i razlog zašto postoje krize tokom odvikavanja. Kocka je najjača zavisnost koja posotoji, a jedan od razloga jeste i to što je legalizovano, dostupno, zato što se propagira neprestano, naziva se igrom, to je jako afirmativno, jer zvuči lepo, a ne loše, mi volimo da se igramo. Čovek se u taj porok lako uvuče, razvojni put je mnogo kraći nego kod alkoholizma ili narkomanije - objašnjava Jelena Manojlović, psihoterapeut Centra za odvikavanje od kocke. 

Ne postoji precizna definicija kojom bi se moglo odrediti da li je kocka nekoga uzela pod svoje, a sama struka razlikuje tri oblika uživanja u igrama na sreću - rekreativno, problematično i patološko. 

- Ja volim to plastično da objasnim tako da ako zarađuješ 1000 evra i trošiš 100 evra na kocku, ti imaš jako skup hobi. Ali ako imaš 1000 evra platu i na kocku trošiš 1100 evra, ona ti imaš problem. Ako ja od svoje plate, džeparca, novca kojim raspolažem ne mogu da obezbedim zadovoljenje svojih egzistencijalnih potreba, onih osnovih koje imaju i životinje - suvo stanište i hranu, ako je to zbog kocke ne mogu sebi da priuštim, već pozajmljujem ili živim na račun drugih, onda sam ja već u problemu, ja sam patološki slučaj. Postoje ljudi koji jednom u nedelju-dve, odigraju tiket za 100 dinara, i oni time ne ugrožavaju svoju egzistenciju, i to ne možemo mešati sa patolološkim slučajevima - ističe ona. 

 Ono što je svim zavisnicima od kocke zajedničko jesu karakteristične promene u ponašanju, koje se lako mogu uočiti. 

 - Ako pričamo o mladima, koji sve ranije upadaju u kandže poroka, onda govorimo o padu u školi, školskim aktivnostima, zatim gubitak interesovanja za sve one aktivnosti koje su ranije toj osobi pričinjavale zadovoljstvo, nebriga o sebi, nestanak para iz kuće, a kod nešto starijih nezainteresovanost za posao i druge aktivnosti, gubitak emocija, recimo gubitak seksualnog nagona zabeležen je kod svih korisnika starijih od 30 godina - dodaje Manojlović. 

Put odvikavanja nije lak, ali uz podršku porodice, koja je neophodna, sve je lakše, a sam cilj programa je ravnodušnost. 

 - Nažalost, kod nas kocka još uvek nije dovoljno prepoznata kao bolest zavisnost, a korisnici nam se javljaju obično tek nakon drugog zelenaškog duga, a pre toga je bio prvi, pa pozajmice od poznanika, prijatelja, porodice. Naš fokus je na gubitku interesovanja za kocku, okretanje ka nekim zdravim navikama, drugačijem načinu života. Nije poenta da mrzim kocku, već da budem ravnodušna. Da objasnim plastično - kao kada strejt osoba prođe pored gej kluba - ne zanima je, nema šta tamo da traži - kaže ona.