Miloš Stanković: Zatvaramo se u svet televizije i računara
Imate odličnu saradnju sa Srpskim kulturnim centrom. Zašto baš taj centar?
- Iako sam Novosađanin, od 1996. godine živim u Subotici, s obzirom da sam član subotičkog Narodnog pozorišta. Srbin sam koji drži do svog identiteta, pa je nekako bilo prirodno da uspostavim tako dobru saradnju sa Srpskim kulturnim centrom u Subotici. Mislim da ova ustanova prevazilazi nacionalni značaj, što je potvrdio i sam vladika Bački kada je rekao da je ovaj centar i po izgledu prostora i po kvalitetu programa koje prezentuje, jedinstven u Srbiji. Član sam centra već duže vreme a u poslednje dve godine sam aktivno uključen u njegov rad.
Subotičani su već videli kazivanje Monodrame sa tekstovima Svetog Vladike Nikolaja Velimirovića „Junaci našeg doba”
- U poslednje dve godine sam premijerno izveo pet beseda Vladike Nikolaja Velimirovića i to su bile uglavnom besede dve čuvene zbirke „Pod Gorom” i „Iznad greha i smrti”. One su uvek posećene i meni je zbog toga veoma drago. I na ovaj način sam se pored scene matičnog Narodnog pozorišta iskazao kao glumac, a u tome su mi svesrdno pomogli ljudi iz Srpskog kulturnog centra kojima sam veoma zahvalan.
Kako ocenjujete kulturnu mapu Subotice?
- O tome se mnogo govori u poslednje vreme. Neki ljudi koji su zaduženi za kulturu u ovom gradu govore i sada da je Subotica multikulturalna sa mnogo kulturnih sadržaja, ali mišljenja sam da ih ima malo, s obzirom na splet nacija koje žive na ovom prostoru. Ako se i dešavaju, kulturni sadržaji se organizuju u zatvorenim krugovima, gde nema mnogo posetilaca. Kulturna ponuda grada je siromašna, nemamo zgradu pozorišta, nemamo bioskop, to su samo osnove od kojih polazim kada govorim o ovoj problematici. Samim tim i omladina nema šta da vidi i nauči nego se sve više zatvaramo u svoj unutrašnji svet, svet televizije i računara. To je naravno pogubno za svaku mladu dušu. Svetosavska omladina eto ima sreću da ima Srpski kulturni centar pa može tu da se okupi i aktivira na razne načine, i oni to zaista uspešno i rade.
Da li se u Subotici za kulturu izdvaja dovoljno?
- Generalno mislim da ne. Mi kao prvo nemamo Zakon o pozorištu koji jeste veliki i obiman posao, ali je suština rešenja glumačke profesije. Glumci žive veoma skromno imaju otežane uslove rada. Pogledajte samo primer da sve predstave izvodimo na sceni Jadrana, koji je bio bioskop, pa to nije pozorišna sala. Zatim, kancelarije pozorišta su u staroj fabrici „Mladost”, to su bukvalno fabričke hale koje su preuređene tek toliko da glumci mogu da izvode probe, često to bude u hladnom prostoru, jer smo tek nedavno donekle rešili problem grejanja. Sve je to strašno, jer u takvim uslovima nije lako baviti se nečim što se zove stvaralački čin. Tu su i ostali problemi kao recimo gostovanja, jer NArodno pozorište ne putuje kako bi trebalo, kao nekad kad je ovaj grad živeo punim pozorišnim plućima kada ga je vodio Ljubiša Ristić. Tada se sa našim predstavama obilazio ceo svet, a danas ne možemo otići ni u najbliži susedni grad. Ipak, i pored toga Narodno pozorište živi, Drama na srpskom jeziku ima četiri premijere po sezoni i publike ima. Ansambl je podmlađen, tako da će pozorište preživeti.
Koje su predstave sada aktuelne?
- Nedavno smo imali premijeru novog teksta „Čudo u Poskokovoj dragoj”, sledeću predstavu očekujemo uskoro, za čiji će se tekst pobrinuti mladi reditelj iz Beograda Marko Manojlović i do kraja sezone ćemo imati još tri premijere.
Kako glumac poput tebe popunjava svoje slobodno vreme i da li ga imaš?
- Iskreno imam puno obaveza ali stižem da pročitam neku knjigu, vidim se sa prijateljima, šetam u prirodi, odlazim na duhovna mesta, naravno van Subotice, jer ih ovde nema dovoljno, ali ipak nekako i to uspem da uskladim.
