Milun Đačić - heroj sa auto-puta

Veliki lančani sudar na auto-putu E-75 kod Feketića u četvrtak ujutru odneo je tri života. Taj broj bi bio mnogo veći da se tog maglovitog jutra na putu nije našao hrabri Milun Đačić iz Mišićeva, koji je rizikujući svoj život, sat i po vremena mahao sigurnosnim prslukom i vozačima signalizirao da se zaustave.

- Na put u Novu Pazovu krenuo sam nešto posle šest časova, uključio sam se kod Žednika negde oko 20 do sedam. Magla je bila strašna, vidiljivost je bila tek nešto više od jedne oznake, i moje pravilo je da u tim situacijama pratim vozilo koje je ispred mene, da sam udaljen dovoljno da mogu da se zaustavim. Međutim, vozilo ispred mene iznenada je počelo da koči, kočio sam i ja, prešao u brzu trzu traku i nekako sam uspeo da se zaustavim tik uz branike. Čim sam stao, pogledao sam da li neko ide iza mene da me udari i kada sam video da nema, istrčao sam napolje i rukama zaustavio kola koja su nailazila – priča nam u dahu Milun. - Zaustavio sam nekoliko kola i kada sam video da ih više ne dolazi, vratio sam se i iz svog vozila uzeo novi prsluk da budem uočljiviji. Onda sam počeo da trčim ispred kolone, otprilike 50 metara, toliko da nisam mogao da vidim četiri migavca, i zaustavljao automobile, šlepere, jedan autobus, iza koga je bio kamion i to mi je bilo strašno.

Milun sa fluorescentnim prslukom za koji je siguran da je spasao mnogo života tog dana

Trenutak kada nije čuo da dolaze vozila, Milun je iskoristio da pozove policiju, ali kako nije dobio vezu, nazvao je svoju porodicu u Mišićevu da oni budu uporni i da jave policiji šta se dešava na autoputu. Za to vreme, ovaj hrabri sredovečni čovek neumorno je trčao ispred kolone i zaustavljao reku vozila.

- Istrčavao sam ispred kamiona i niz kola koja idu iza njega i zaobilazeći ga prelaze u brzu traku, svima sam mahao i posle su mi neki vozači rekli da su me primetili, da je taj prsluk prost bljesnuo ispred njih – nastavlja još uvek pod utiscima. - Jedan kamion, ne znam tačno da li onaj koji je udario u drugi kamion ili onaj koji je udario u „fiat“ u kome su bili pripadnici Vojske Srbije, me je video i počeo da koči i odjednom nastavio put i onda sam, samo nekoliko trenutaka kasnije, čuo kočenje i tresak. Tu sam baš bio potrešen, besno sam bacio prsluk, međutim čim sam čuo zvuk točkova, zgrabio sam ga i nastavio. Možda sam predaleko otišao napred, možda je čovek video i usporio, ali kada je video da nema ništa nastavio put, a kad je shvatio šta se događa bilo je prekasno. Onda sam odlučio da budem malo bliže koloni, dok sam mogao da čujem glasove.

Kamo sreće, ističe Milun, da mu se neko od vozača iz kolone vozila pridružio, onda bi bili mnogo uočljiviji.

- Vraćao sam se čak da vičem ljudima da izađu iz kola, da će poginuti, ali oni su me bledo gledali, niko nije reagovao. Izlazili su iz kola i ćaskali, a niko da shvati da svaki sledeći minut donosi nove žrtve. Nisam mogao da verujem, ali nisam imao ni snage ni vremena da im objašnjavam – dalje će naš sagovornik, otac četvoro dece. - Verujte, da je u tom momentu moglo da ja skočim ispred i sve stane, možda bih skočio, koliko je to strahovito izgledalo. Zaustaviš jedna, ali ništa nisi uradio ako ne zaustaviš i ona koja sledeća dolaze. Došla su dva policijska vozila, ali i njih su vrlo brzo zatrpali i oni su se brinuli za povređene. Tek kad je preusmeren saobraćaj i kada je jedan policajac došao na čelo kolone, dao sam mu prsluk da nastavi, a ja sam otišao da vidim šta mi je sa kolima. Nisam ni znao da sam toliko daleko otišao, dok nisam stigao do svog vozila. Za to vreme službe su već sve svoje uradile, na putu su ostali samo oni koji su čekali uviđaj.

Iako je spasio na stotine ljudi, Miluna duša boli zbog troje ljudi koji su izgubili živote.

- Čuo sam tri udara i znao sam da ima poginulih, ali nisam mogao da pogledam. Žao mi je što nisam spasio te ljude. Mnogo mi je žao. Stalno razmišljam o njima. Nisam više mogao učiniti – drhtavim glasom će Milun. - To je bila klanica. Kakav rat. Potpukovnik ne može u ratu tako lako da pogine, a ovde je stradao za minut, nemoćan, uglavljen među kola. Strašno... Bez obzira što je spašeno ne znam koliko ljudi, jako mi je bilo teško što su oni stradali.

U ovakvim situacijama teško je ostati priseban, ali to je najvažnije.

- Vozači prvo moraju da poštuju ograničenja brzine i prilagode se okolnostima na putu, a kada se nađu nagomilani u koloni, odmah da izađu iz vozila i sačuvaju živu glavu, jer već u sledećem sekundu mogu da nastradaju. Ako potom mogu nekome da pomognu, da to i učine – poručuje ovaj istinski heroj.

Svoje utiske tog strašnog dana Milun je pretočio i u pesmu koju prenosimo u celosti.

MILUNOVA PESMA

Na auto-putu
u magli strahote,
zar si tako jeftin
jedini živote.

Gledam strašan prizor
auta u nizu,
o nesrećna smrti
zar si tako blizu.

Zar će svaki minut
žrtvu odnijeti,
o strašnoga suda
trči, maši, leti.

Ponestaje snage
al' je nada drži,
ovde treba biti
i od smrti brži.

O Bože pomozi
smanjite brzinu,
zar u smrt žurite
u podzemnu tminu.

O Božija mati
pomozi i spasi,
da se život nečiji
ovde ne ugasi.

Minuti su dugi
duži i od sata,
zovem svoje kući
i Milenka brata.

Zatim i Ivicu
da Mikića traži,
taj razgovor ipak
duh malo osnaži.

Nadležni će ipak
preduzeti mjere,
tim zadobih zračak
i nade, i vjere.

I u tome čudu
i jadu, i bolu,
krsno ime dozivam
svetoga Nikolu.

Ovde treba biti
priseban i mudar,
spasavati novi
strahoviti sudar.

Samo meni treba
najveća hitrina,
svima ostalima
najmanja brzina.

Stotinu ih stalo
al' sto prvi nije,
e da samo hoće
Sunce da ogrije.

Sunce spasonosno
da magla nestane,
i nevolja ova
konačno prestane.

Opet sam potresen
odjekom branika,
strašan udar čujem
stravična je slika.

Trčim da spasavam
da ih još ne bude,
o Anđeli božiji
zaštitite ljude.

O veliki Bože
spasi nas od muka,
da nevolje skloni
tvoja moćna ruka.

Iskušenja satri
i od zla izbavi,
da se tvoje ime
sa radosti slavi.