Minja Peković u novoj seriji "Tunel" igra policajku Nevenu Gavran: "Tu je komad mog srca"

Iza Minje je izuzetno uspešna sezona - autorska predstava "Bravo za klovna"- festivali, nagrade, serija "Drim tim", filmovi "Devojačko veče" i "Polovni ljudi", koprodukcija sa Istarskim pozorištem - "Narodni poslanik". Ali, nešto potpuno drugačije u odnosu na sve ono u čemu smo do sada imali priliku da gledamo Minju dolazi nam u seriji "Tunel" i liku Nevene Gavran, koja je i za samu Minju predstavljala svojvrsan izazov, koji ju je naveo da samu sebe preispita. 

- Uloge ne biramo mi, već one na ovaj ili onaj način biraju nas. Svaka uloga je prostor za naš, prvo profesionalni a onda i lični razvoj. Nevena Gavran meni je donela podrobnije bavljenje mentalnim zdravljem, jer je uloga pregovarača da se pozabave ovim pitanjem. Kroz materijal i razgovore, istraživanja i iščitavanja, učila sam o tome šta se dešava sa čovekom kada izgubi mentalno zdravlje, kako da prepoznamo ko je osoba na ivici, kako da prepoznamo poremećaj ličnosti a kako mentalna oboljenja. Ja sam 6 meseci živela u njenim cipelama, i tek sada, nakon ovog otklona i vremenske distance, vidim da su meni sećanja iz tog perioda zapravo iz njene vizure. A tada sam mislila da je granica jasno povučena - započinje Minja priču o pripremama za ulogu.

Pripremajući se za ulogu žene u uniformi, Minja je dobila priliku da svet sagleda iz druge perspektive - shvatila je da su smo svi ponekad skloni tome da brzo donesemo zaključak, iako gotovo nikad nemamo dovoljno informacija.

- Podaci koje mi dobijemo o nekom događaju putem medija, to su taksativno navedene činjenice, što je samo po sebi već određeno izvlačenje iz konteksta. Vi nemate širu priču, nemate detinsjtvo, nemate događaje koji su prethodili, što i nije posao novinara, da prenese sve okolnosti. Ali, mi smo skloni da, na osnovu veoma malog broja informacija donesemo sud, jer neke događaje percipiramo u svom mozgu jednostavno kao crno-bele. Zato je bitno da kroz igrane sadržaje, koji jesu zasnovani na istinitim događajima, ali su i dalje fikcija, jer se odvijaju u kontorlisanim uslovima i igraju ih glumci, sagledamo realne situacije sa različitih aspekata. Onda je naše razumevanje situacije veće, čim je veće razumevanje, imamo više ljubavi, lakše praštamo, teže sudimo, i za našu ljudsku stranu to je veliki benefit. 

Za Minju, ova uloga je u svakom smislu značila rad na sebi, savladavanje izazova i prevazilaženje sopstvenih strahova i učenje novih stvari. 

- Prva stvar koju ja do sada nisam radila, jeste rukovanje oružjem. Nije mi bilo nimalo svejedno kada sam morala da uzmem u ruke pištolj, hekler. Ali sam taj strah savladala. Onda vožnja, ja nikada nisam ni probala da krenem na obuku. Ali, kako bi sve bilo uverljivo, kako ne bih izgledala kao amater, morala sam da naučim da vozim, prošla sam obuku i položila. Tu je i fizčka spremnost, nisam ni sama znala koliko imam snage. Jedan dan sam na 40 stepeni stajala na zidiću, u kožnoj jakni i panciru, i shvatila - ko makar malo prošeta u tuđim cipelama, onda neće drugima tako lako držati pridike, već će imati razumevanja za tog drugog čoveka. Ili će bar ćutati. Tako i ja, shvatam sve ima neki svoj uzrok, i da se ništa ne dešava tek tako, jer svako bije neku svoju bitku, a mi to i ne znamo. 

Nakon što je odrđeno vreme provela u uniformi, pokušala je i da pronikne u ono iza, u dušu koja je odevena u neprbojnu unifomu. 

 - Kada vidimo plicajce, nama je to uvek lice u unoformi, mi zaboravljamo da je to čovek, da ima empatiju, da ima svoj unutrašnji, psihički život, da nekad postoji raskol između onoga što taj čovek misli i oseća, i onoga što je nejgova dužnost. Po prvi put sam imala priliku da se nađam u toj situaciji, i da sagledam ljude iz drugog ugla. Uvek se vraćam na razumevanje. Naravno, ne uvek i opravdavanje. Gomilu mi stvari ne moramo opravdati, ali je bitno da ih razumemo. Onda sa većom ljubalju živimo ovaj život, a čim imamo više ljubavi, rešenja koja nam naš mozak nudi, odmah su bolja i lepša - kaže Minja, i napominje da joj je od svega emotivno najteže palo da snima sedmu epizodu, u kojoj jedan pravednik, iz najbolje namere ali i straha, dolazi na ivicu. 

Nevena Gavran je policajka, po pozivu i životnom opredeljenju nešto sasvim suprotno od onoga što je Minja, ali ipak, njihove ličnosti su se u ključnim tačkama poklopile. 

- To ne mora uvek da bude tako, nekad mi je lakše da glumim nekoga ko mi je suprotan, onda je dovoljno da ga razumem. Kada igram nekoga sa kim imam nešto zajedničko, onda situacije u kojima se on nalazi, a koje su slične mojim, proživljavam emotivno, doživljavam kao svoje. Onda to zna da bude izuzetno iscrpljujuće. Zajedničku crtu sa njom pronalazim u čovekoljubivosti i empatičnsoti, u želji da delovanjem na svom mikroplanu najbolje što možemo u datom trenutku, učinimo ovaj svet boljim mestom. Manifestacija jeste drugačija, ali suštinsko odnošenje prema tome šta ja smatram ispravnim a šta ne, to je isto - tu je komad moga srca. Iza toga stojim i u svojim i u njenim cipelama. Ono što nas razdvaja, to je njena hrarost i odlučnost, ona je hrarija, brža, odlučnija, dok ja više okelvam, ali sada sam se, baveći se njom, zapitala da li moja neodlučnost ima smisla. 

Televizijska premijera serije očekuje nas predstojeće jeseni, a već je najavljena kao nešto sasvim novo i drugačije u odnosu na sve serije sličnog žanra u domaćoj produkciji. 

- Ideja reditelja je bila da svaka epizoda serije ima svoj žanr, zapravo da svaki počinilac i energija koju on stvara oko sebe diktira žanr epizode. Ono što je estetika prve, nije estetika druge, odnosno ono što vidite u drugoj nema veze sa trećom epizodom. Verujem da će to gledaocima biti zanimljivo, jer je dosta neizvesno. Ono u čemu smo uspeli, jeste da prevedemo jedan holivudski žanr, ali da se pritom ne pravimo da su to strane agencije, da je milionska finansijka podrška i logistika, već da sve to predstavimo u našim okolnistima, sa svim poteškoćama sa kojima se pojedinci susreću, a ipak svoj posao obavljaju predano i savesno.