Mirna luka posle zlostavljanja

Pre nego što je odlučila da otvori vrata devojkama koje su danas deo njene porodice, Katarina je bila prevodilac, bavila se fizikalnom terapijom, te je radila danonoćno da bi promenila svoj život jer, kako kaže, i sama je prošla kroz surova iskušenja.

Životni univerzitet

- Ja najbolje razumem ove izgubljene duše jer sam se udala za problematičnog čoveka, okusila gorčinu i bol zlostavljanja i jednog dana stavila tačku na to. Promenila sam svoj život, podigla troje svoje dece i izabrala posao hraniteljke jer želim da pružim normalnu budućnost i drugim, na razne načine zlostavljanim osobama - priča Katarina.

Ona je najpre uspela da načini prostor za nove članove porodice, opremila ih nameštajem i pre pet godina krenula u novu misiju. Trenutno gradi i oprema nove prostorije koje će biti utočište za još osam osoba. Razmišlja i o tome da dom koji gradi nazove po majčinom imenu "Marija".

Ova izuzetna žena nema za sobom završene studije psihologije, socijalnog rada ili društvene defektologije, ali je prošla kroz "svoje univerzitete" i ima potrebu i majčinski motiv da pruža ruku nevoljnicima.

Grickalice umesto droge

- Kada sam iz Centra za socijalni rad dobila tri nove ukućanke, one su bile zapuštene, jedna je već ogrezla u narkomaniju, drugu je otac seksualno zlostavljao, a treća, koja je odrastala po tuđim kućama, nije znala šta je tuš. Bile su uplašene i ništa nisu znale, kao deca. Moja sreća je ogromna kada vidim napredak i volju za životom u njihovim očima - s mnogo ljubavi priča Katarina Kropai o njenim "curama".

Za samo šest meseci, zavisnost od narkotika ostala je iza najmlađe ukućanke. Kriza još ima, ali ih ovaj devojčurak uz, kako kaže, "mama Katarinu" prevazilazi uglavnom razgovorom i grickalicama.

- Bila sam izgubljen slučaj i Katarini dugujem neizmernu zahvalnost jer me je vratila među žive. Droga za mene više ne postoji, a pišem i knjigu, autobiografsku, ali sam po njenom savetu izmenila imena glavnih likova. Verujem da u životu još mogu nešto da postignem - kaže Suzana stidljivo skrivajući pogled.

Cvetno dvorište

Iako su nove ukućanke Katarine Kropai blago mentalno ometene, Katarina tvrdi da one normalno funkcionišu, da ih je život učinio takvima i da za njih ima budućnosti. Veronika je, na primer, od rođenja bila totalno zapuštena. Pre svega, njen govor je bio vrlo redukovan, nije imala ni elementarno obrazovanje, nenaviknuta je bila na osnovni kućni standard. Za nju je kupatilo bilo nepoznanica, a prva reakcija kada je videla tuš bio je paničan strah...

U Katarininom domu, ova žena je postala prava domaćica. Priprema zimnicu, kuva, pravi tapiseriju. Osim toga, u ovom cvetnom dvorištu svaka od njih ima svoje ljubimce - zečeve, kokoške, ćurke. U slobodno vreme takmiče se ko će osmisliti i sagraditi lepšu fontanu.

- Poznajem ih u dušu, veoma je važno uspostaviti prisan i ležeran odnos s njima, pokazati im da su članovi domaćinstva. Novac koji dobijamo manje je važan. Evo, one su uspele da uštede od džeparca i spremamo se da idemo na ekskurziju. Verovatno ću ih voditi na Frušku goru - objašnjava Katarina.

Uništena nasiljem

Julijino detinjstvo proteklo je u seksualnom zlostavljanju. Očeva perverznost učinila je njen život nepodnošljivim, mimo svih prihvatljivih društvenih standarda. Kada se našla na pučini i kada je plutala mentalno i socijalno takoreći uništena stalnim očevim seksualnim i svakojakim nasiljem, naišao je Katarinin brod. Danas je u mirnoj luci. Dok sedi u hladovini Katarininog dvorišta, koje je sada i njeno, zanesena je i potpuno posvećena crtežu koji dovršava.

- Ovde sam uspela da zaboravim svoje užasno detinjstvo, da savladam strahove i konačno se opustim. Osećam da pripadam ovde, da živim lepo i slobodno - kaže Julija.

Posle svih patnji, zlostavljanja i tumaranja koja je doživela, dok je pod Katarininom zaštitom otkrivaju se i mnogi drugi njeni talenti osim sklonosti ka crtanju.

Za bolji svet

Najveći dar kojim uzvraćaju Katarini je spokoj u domu Korpai, koji je tako očigledan dok su Suzana, Veronika i Julija posvećene svojim porodičnim obavezama u kući.

Katarina govori da poziv hraniteljke ne može da se radi uzgred, to ne može svako, ne može da se obavlja kao dužnost službenika za pristojnu nadnicu. Ali, ova priča je bespotrebna. Vidi se da ona to radi vođena nekim nedokučivim osećanjem i potrebom da spasava ljude koji iza sebe nemaju ništa lepo i pred sobom ne vide ništa dobro. Vidi se da uživa u tome što čini dobro, što doprinosi da svet bude bolji...