Miroslav Vojnić Hajduk – Marača, dobitnik nagrade „Pro urbe“

Poznavaoci prilika znaju da on stoji iza brojnih koreografija, a da se bunjevačke igre i pesme uče iz njegovih zapisa. U svet folklora, narodne pesme i igre, Marača je, kako kaže, ušao slučajno, nijedan korak nije znao. Na nagovor Ivana Pešuta, tadašnjeg rukovodioca „Bunjevačkog kola“, počeo je da uči da igra i za samo mesec dana prvi put je nastupio sa ansamblom.

- Bio je to sjajan ansambl, sa neverovatnom energijom. Posle deset godina prešao sam u KUD „Bosa Milićević“ u Novom Žedniku, gde je tada bila izuzetna omladina i gde su sa mnom došli mnogi dobri igrači i muzičari. Narednih godina on je bio među deset najboljih amaterskih ansambala u zemlji, obišli smo celu Evropu – seća se koreograf. – Potom sam se na kratko vratio u “Bunjevačko kolo“, da bi početkom devedesetih osnovali ansaml Bunjevačkog kulturnog centra u koji su prešli mnogi dobri igrači i skoro kompletan orkestar OKUD „Mladost“. Preko noći smo se vinuli do visina, dva puta učestvovali na svetkoj smotri folklora u Belorusiji.  Ansambl je radio do pre otprilike godinu i po dana.

Vremenom se usavršavao je na brojnim seminarima koje je vodio čuveni Dobrivoje Putnik,  rukovodilac ansambla „Kolo“, koji mu je 1988. godine prepustio predavanje bunjevačkih narodnih pesama i igara.

- Bio sam jedini predavač koji je predavao pesmu, igru, nošnju i običaje.  Uvek sam insistirao da nošnja bude autentična. Prava bunjevačka nošnja je od lionske svile, nikako od jorgan svile, za jednu nošnju treba šest metara. Radila se na bazi krinoline samo što nema obruč, nego podsuknje koje su se na poseban način vezivale – podseća Marača. – Što se tiče igara striktno smo držali stil koji smo naučili od naših starih, a koji je opisan u knjigama koje sam izdao. Zahvaljujući profesorki Oliveri Vasić uspeo sam da napravim trajni zapis bunjevačkih igara za Fakultet muzičke umetnosti, a napravio sam i njihov grafički prikaz. To je ono što je večno.

Za razliku od drugih krajeva Srbije, tvrdi naš sagovornik, u Subotici se na folklor ne gleda sa poštovanjem kakvo  zaslužuje.

- Svuda u Srbiji je mnogo bolje stanje nego ovde. Možda je jedan od razloga što je svaka mesna zajednica htela da napravi svoj ansambl, a to je jedan od najskupljih vidova rekreacije. Možda bi bilo bolje da smo napravili četiri ansambla i da svako prema svojim afinitetima ode u neki do njih – poručuje Marača.